Svi znamo legendu o Narcisu, ali Oskar Vajld nije tako završio priču…

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

narcis

Narcis je bio prelepi mladić koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru. Toliko je bio opčinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis. 

Kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza.

– Zašto plačeš? – upitaše šumske nimfe.

– Plačem za Narcisom – reče jezero.

– Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa – nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.

– Pa zar je Narcis bio lep? – upita jezero.

– A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? –odgovoriše iznenađene nimfe. – Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.

Jezero je za trenutak zaćutalo. Najzad, reče:

– Ja plačem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.

(BalkansPress)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone