SVET DUHOVA: Fenomen nauka nije uspela da ospori

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

leptir

 je oduvek bio neistražena tema koja ljude baš iz tog razloga plaši ali ih i zanima da što više saznaju o tom zabranjenom svetu. O ovoj škakljivoj temi za Dnevno.rs govori vidovnjakinja Ljubinka Adžić Buba.

– Mnogi od nas znaju da se duhovi mogu prizvati pomoću uidži table. To i bez takve naprave uspeva medijumima dok su u transu. Sile nama nepoznate, izrone iz carstva mrtvih i urone u živog čoveka. Tada se dogodi opsednuće. Taj fenomen nauka nije uspela da ospori. Na koji način se to dešava pokušavaju da objasne mnogi umni ljudi, a oni manje umni to koriste za svoje prizemne potrebe – počinje priču za Dnevno.rs vidovita Buba.

Hipoteza da je to projekcija podsvesti, kako naša sagovornica kaže, davno je pala jer se od duhova često mogu čuti predviđanja budućnosti, ali i tumačenja prošlih događanja. Baš zbog primamljivih moći da predskažu buduće događaje, mnogi operatori ih i pozivaju u ravan živih ljudi.

Foto: Foter / ℳ adeline / photo on flickr

Problem zvani duh zarobljen u prošlom životu

Ljubinka kaže da problem nastaje u trenutku kad se duh useli u svet kome ne pripada i produži da „živi” onako kako je navikao za vreme svog zemaljskog života.

– Onaj ko ga je prizvao postaje mu ljuštura, menja svoj karakter, nije više isto biće. Postaje živi mrtvak, kome komanduje neživa supstanca koju mi zovemo duh ili demon. Mnogo je filmova na temu duhova, svi prikazuju užase koje oni donose, ali pomama za uidži tablom zbog toga ne prestaje. Naprotiv, postaje kao zaraza, širi se neverovatnom brzinom. I pored upozorenja da tabla nije igračka, da je ne treba koristiti, sve je veća potražnja za njom od strane neopreznih ljudi.

Ko je iskusio „blagodeti” priziva, zna koliko mu je vremena i snage bilo potrebno da se vrati u pređašnje stanje. Ja nikad ne bih upotrebila tablu, ne zbog straha, već zato što mi nije potrebna. Vidovita sam, pa i bez nje vidim budućnost onoliko koliko mi je dozvoljeno. Granica između mrtvih i živih je neprelazna, pa ne bih ni pod kojim uslovima prekršila tu zabranu – upozorava Ljubinka.

Foto: Foter/ Claude-Yolande/ photo on flickr

Buba je opisala jedan nemili događaj koji ju je po ko zna koji put uverio u rđavost te pomodne „igre”:

Opasno je remetiti mir mrtvih! 

Veronika je Italijanka koja živi u Napulju. Pozvala me je u goste i ja sam jednog leta prihvatila poziv. U tom delu Italije imam dosta poznanika, pa mi je bilo drago što ću ih videti ponovo. Dok sam lutala ulicama Pompeje stalno me je pratio pas koga nisam mogla da vidim, ali sam znala da je kraj mene. Pošla sam i na Vezuv i kada sam se našla na ivici kratera, začuo se strašan vrisak. Pas je netragom nestao. Objavio mi se iz nekog drevnog vremena, verovatno tražeći gazdu koga je, prilikom erupcije vulkana izgubio. To je moje tumačenje, a da li je zaista tako, sam Bog zna.

Porodica koja me je pozvala u goste bila je u velikoj tuzi zbog skorašnjeg gubitka domaćina. Nije mi bilo prijatno u takvom okruženju, pa nađoh sebi drugi smeštaj.
Sutradan dođe Veronika kod mene sa pričom koja me je zbunila. Govorila je o psu koga stalno sanja. Nisam htela da je plašim svojom pričom, samo sam slušala. Pitala sam da li je prizivala duhove, ona se pohvalila da je stalno u kontaktu sa njima.
Prizvala je svog nedavno preminulog oca, pa je od njega saznavala šta će se događati sledećih dana. „Veronika, da li ti znaš o čemu govoriš?”, pitala sam. „Zar ne znaš kakvoj se opasnosti izlažeš? To se nije oglasio tvoj otac, sigurno ti se prilepio neki zloduh koji ti ne donosi ništa dobro”.
„Nije to ništa, moje prijateljice su uspele da podjarme nekoliko demona. Znaju sve o svojoj
sudbini. Svake večeri se sastajemo u kući kraj mora i pomoću slova i čaše saznajemo sve što želimo”, ponosno je govorila Veronika.
Dok je pričala, ja sam se krstila, jer sam, u tom trenutku samo to mogla da činim.
Pozvala me je da im se pridružim. Sa negodovanjem sam odbila i rekla da u te ravni moja
duša ne želi da ide.
Veroniki sam često, telefonom objašnjavala da je opasno remetiti mir mrtvih. Ko uznemirava, biće uznemiravan, davno je rečeno. To njoj nije bilo jasno, nije mi verovala. Mislila je da se ja bojim susreta sa onostranim gostima.
Nisu to gosti, to su silom izvučene aveti i one ništa dobro ne mogu da donesu onome ko ih je prizvao. Ne bojim se ja duhova, to su nesrećne duše koje ne nalaze smiraj. Strah me je od zloduha. Prilikom priziva nekad se odazove i neko ko je za svog života ubijao, pa to može da produži i onda kad je, pomoću uidži table prizvan.
Osim kritike da sam neznalica, kukavica, neko ko ne zna ništa pošto dolazi iz pasivnih krajeva, ništa pametno nisam čula od Veronike. Nije mi verovala, bila je pod uticajem sile kojoj nije znala poreklo.Toj sili je morala da se povinuje. Posle nekog vremena zvala me je da joj pomognem, a nije znala zbog čega se loše oseća.
Videla sam nemile događaje u njenoj porodici. Brakovi su im se raspadali posle treće godine, deca su stalno poboljevala, u kući nije bilo sloge. Od nekada složne porodice ostala je samo uspomena. Svi su otišli u druge krajeve Italije, niko ni sa kim ne želi da kontaktira.
Veronika, rekla sam, tebi ne može da pomogne ni jedan egzorcist, ti si duboko zašla u opasne vode nekog od paralelnih svetova. Pokušaj da se vratiš u doba detinjstva. Čitaj bajke, seti se Sicilije i bake koja te je čekala na pragu vašeg doma. Preskoči period u kome si učinila duhovno nedozvoljiv prestup. Tako ćeš se možda osloboditi opsednuća.
Nije me poslušala. Stalno je odlazila u kuću kraj mora i sa prijateljima remetila mir mrtvih. Ja nisam želela da svoju dušu vučem po podzemlju. Dovoljno je bilo što sam imala susret sa lutajućom seni psa iz Pompeje, koga je Veronika prethodnog dana prizvala, misleći da se njoj obznanio otac. Pošto sam ekstrasens, ta sen je pokušala kroz mene da se vrati u svet iz koga je silom izvučena.
Verovatno nisam bila pravi kanal za povratak, pa je ostala da luta po padinama Vezuva.
Posle nekoliko meseci su mi javili da je Veronika teško ranjena blizu vulkana, dok je pokušavala da uhvati psa lutalicu.
Nije videla automobil koji se kretao prema njoj velikom brzinom. Izvukla je živu glavu, ali se nije oslobodila navike da bude domaćin onostranim gostima.

(Dnevno.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone