NAJVEĆA TRAUMA MONIKE SELEŠ: Mučki joj zabijen kuhinjski nož u leđa (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
Tenis
Foto: Reuters
Prve nedelje posle ranjavanja nisam mogla da pomeram ruku, ali dopustila sam sebi da me ispune mali naleti nade kako ću se potpuno oporaviti i za nekoliko meseci opet biti ona stara, prisetila se slavna teniserka

Monika Seleš, teniserka koja je tokom devedesetih godina nekoliko puta trijumfovala na ovom takmičenju. Pored toga, u karijeri je pobedila na 53 turnira, osvojila je devet grend slemova i bronzu na Olimpijskim igrama, 178 nedelja bila je prva, zaradila je silne milione dolara, ali je uprkos svim tim uspesima ostala prirodna i skromna, piše Story.rs.

Priča o vladarki svetskih teniskih terena s kraja prošlog milenijuma počela je baš u srpskoj Atini, gde je rođena drugog decembra 1973. godine, u porodici mađarskog crtača stripova Karolja i profesorke istorije Ester. Ima starijeg brata Zoltana, zahvaljujući kojem je i uzela reket u ruke. Na parkingu ispred zgrade u kojoj su živeli, otac joj je umesto mreže vezivao kanap za branike dva automobila, a njegova ćerka je po ceo dan uvežbavala pokrete koji su je kasnije proslavili kao sportistkinju.

„Najviše sam volela da udaram lopticom o zid i zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala. I danas sam najsrećnija kad oko mene postoji veliki zid. To je sigurnosna mreža, muzika koja najviše prija mom uhu“, opisala je Selešova u svojoj autobiografiji Forhend preko mreže života. Sa devet godina osvojila je svoj prvi turnir i tada nije bila ni upoznata sa svim teniskim pravilima. Njeni roditelji bili su prinuđeni da podnesu veliku žrtvu kako bi Monikin talenat mogao da se razvije. U svojoj drugoj knjizi Od straha do pobede, ona je napisala da su se članovi njene porodice odrekli svojih karijera, prodali sve što su mogli i 1986. godine otišli u Ameriku.

Tek ponegde moglo se pročitati nešto o maloj Jugoslovenki koja udara lopticu čvrsto držeći reket s obe ruke, uz grč na licu i jake krike koje ispušta. Zanimljivo je da su se kasnije mnoge njene koleginice žalile sudijama kako je Monika preglasna kada udara lopticu i da ih na taj način dekoncentriše. Svetska teniska javnost ostala je u čudu kada je ova rođena Novosađanka na narednim turnirima počela da pobeđuje Kris Evert i Martinu Navratilovu, svoje favorizovane koleginice. Ubrzo je postala najmlađa šampionka u istoriji ovog sporta. Otvoreno prvenstvo Francuske osvojila je 1990. i u tom trenutku imala je 16 godina i šest meseci.

Od januara 1991. do februara 1993. godine ostvarila je 231 pobedu uz samo 23 poraza i osvojila 30 titula na različitim turnirima.

Njen osoben pristup igri i mentalna snaga napravili su pravu revoluciju u ženskom tenisu, a Amerikanci su joj stalno nudili njihovo državljanstvo.

„Znam gde sam rođena i Jugoslavija će zauvek biti u mom srcu. Mnogo je razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo, ali ipak nisam imala snage da igram za američku Fed kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada“, priznala je američkim novinarima na jednoj konferenciji za medije u Majamiju. Dodala je i da se oseća kao Jugoslovenka, Mađarica i Amerikanka, kao i da nikada ne bi mogla da se odrekne svog porekla jer bi na taj način porekla ono što zapravo jeste.

Ali, kako to obično u životu biva, tako se i Monika Seleš ubrzo našla u situaciji u kojoj joj je sve delovalo kao da ju je neko prokleo.

U Hamburgu, 30. aprila 1993. godine, stadion Rotebaum, u što u prevodu znači crveno stablo, kao da je tog prohladnog dana zlokobno nagoveštavao krvavu dramu tokom četvrtfinalnog meča između Selešove i Bugarke Katarine Malejeve. Kada se u pauzi između gemova saginjala da zaštiti noge od hladnoće, mučki joj je zabijen kuhinjski nož u leđa, pred televizijskim kamerama i očima celog sveta, zgroženog surovim događajem na crvenom tepihu od šljake. Počinilac je bio Ginter Parhe iz istočne Nemačke, opsesivni navijač Štefi Graf, koji je danima pratio prvu teniserku sveta od hotela do stadiona.

Povređena Monika, sva u krvi prebačena je u lokalnu bolnicu, u pratnji majke i brata. U posetu joj je došla i Štefi Graf koja se izvinila što je došla samo nakratko jer mora brzo da se vrati na turnir.

Verovalo se da će nadmetanje u Hamburgu biti prekinuto zbog napada i prolivene krvi Selešove, koja je za nekoliko milimetara izbegla ubod u vitalni nerv i najverovatnije ostala paralizovana. Ona je privatnim avionom prebačena u SAD na lečenje i rehabilitaciju.

„Prve nedelje posle ranjavanja nisam mogla da pomeram ruku, ali dopustila sam sebi da me ispune mali naleti nade kako ću se potpuno oporaviti i za nekoliko meseci opet biti ona stara. Tada još nisam bila potpuno svesna ozbiljnosti onog što mi se dogodilo u Hamburgu“ – stoji u njenoj autobiografiji. A budući da jedno zlo nikada ne ide samo, tako je i jugoslovenska teniserka, u trenucima kada je njena rana još bila sveža, saznala da joj otac boluje od raka.

„Želela sam da budem pored njega, ali morala sam prvo sebe da izlečim. Svoju frustraciju dva meseca izbacivala sam pomoću fizikalne terapije, napadajući je istim intenzitetom kojim sam igrala mečeve. Prolazila sam kroz bolne i bezbrojne vežbe jačanja mišića pomoću mekih plastičnih traka koje je zaista teško razvući“, napisala je Monika.

Gubitak oca za kog je bila izuzetno vezana, stres zbog čestih povreda, prekomerna težina, depresije, noćne i dnevne more kao trajna posledica krvave hamburške mrlje, sve se to videlo na terenu. Zvanično se povukla 2008. godine.

(Dnevne rs. /stil.kurur.rs/ Izvor:Story)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone