NAJJAČI MOMAK BIVŠE JUGOSLAVIJE: Njegovo shvatanje NACIONALIZMA pokazuje koliko je mržnja glupa stvar (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
boks
Foto: Printskrin/ Youtube/Kanal korisnika mateteo72
U nekoliko reči objasnio je suštinu divljačkog nacionalizma i mržnje koji su rasturili milione života devedesetih, pa pre toga četrdesetih

U Jugoslaviji su postojala dvojica ljudi s kojima se niko nije kačio. Jedan je bio Tito, a drugi Mate Parlov.

On je bio najjači Jugosloven. I ne samo to. Muškarci su želeli da budu kao on, žene su ga obožavale i jurile. Kao sportista, bio je savršen. Kao čovek, bio je otelotvorenje onoga što znači Jugosloven – ljubitelj kafane, ljubitelj života, pesme, poezije, ljudi…

Kao bokser, bio je najbolji na svetu. Na vrhuncu karijere bio je nepobediv, ali bukvalno. Kao ulični borac – nikad se nije dokazao. Oni koji su se bavili borilačkim veštinama znali su da ne bi potrajali ni sekundu sa šampionom, a oni koji su ga izazivali… Od njih je sa osmehom okretao glavu.

 

– Mislio sam da može kuća da padne na mene, i da mi ništa neće biti, kad sam bio mlađi. Bio sam nagao, hteo sam da rešavam stvari na silu. Sve dok 1970. godine nisam poražen, nokautirao me je jedan Nemac. Posle tog poraza sam se prizemljio. Shvatio sam: nije manje važno znati uzmaknuti od znanja udaračkog. Tad sam stekao strpljivost, znao sam čekati i udariti kad treba. To je bio jedini nokaut koji sam pretrpeo u karijeri. Posle njega sam i postao šampion. Postao sam nepobediv – pričao je Parlov u jednom intervjuu.

Mate Parlov je rođen tri godine posle Velikog rata, 1948. godine, u Splitu. Umro je u Puli, pre sedam godina. Po mišljenju stručnjaka, bio je najbolji jugoslovenski bokser u istoriji, i jedan od najdominantnijih boraca u svetu.

Karijera šampiona

Kao amater, imao je 310 mečeva, a poražen je (na poene) samo 12 puta. Doživeo je i taj nokaut koji mu je promenio život. Bio je prvak Jugoslavije u poluteškoj kategoriji osam puta (1967-1974.), pet puta prvak Balkana (1971-1974.), dva puta prvak Evrope (1971. i 1973.) i svetski prvak, na Kubi 1974. godine. Bio je olimpijski šampion 1972. godine u Minhenu. U finalu je nokautirao Kubanca. Ko zna boks, zna šta ovo znači.

 

Posle neverovatne amaterske karijere, ostvario je i 24 pobede (uz tri poraza) u profi ringu. Postao je prvi jugoslovenski profesionalni šampion sveta, 1978. godine. Poslednji dodir sa boksom imao je 1984. godine, kao selektor reprezentacije na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. Njegovi bokseri osvojili su najviše medalja u istoriji – zlato, srebro i dve bronze. Ko zna boks, zna koliko je ovo neverovatan uspeh.

Zbog ovoga smo ga voleli

U srcima Jugoslovena ostao je za sva vremena i zbog ovog: Jednom prilikom, kad je već bio profesionalac, saznao je da JRT (Jugoslovenska radio televizija) nema para da plati prenos njegovog meča. Narod, čiji je heroj bio, tugovao je zbog toga. Mate je rekao “u redu”, i sutra uplatio celu sumu. Iz svog džepa. I cela Juga je gledala kako se tuče, i navijala.

Posle karijere, otvorio je kafanu “Mate” u Puli. Uživao je u životu i druženju sa dobrim ljudima. Kao što je rušio protivnike u ringu, rušio je i sve predrasude koje je neko mogao da ima o bokserima. Bio je vaspitan, kulturan, obrazovan (diplomirao je ekonomiju i dogurao do poslednjeg ispita na postdiplomiskim studijama), čovek svetskog kova i svetskih shvatanja. U isto vreme, bio je čovek široke duše, koji je voleo da se veseli u kafani, da peva, da lomi čaše…

Samo što je on čaše lomio stiskom šake.

Evo šta je rekao o Paspalju

Upitan za svoj pušački porok, Parlov je jasno rekao da je počeo da puši posle bokserske karijere. Upitan za sportiste koji su bili veliki, a bili su pušači, kao što su Žarko Paspalj, Blaž Slišković i Robert Prosinečki, rekao je: “To su sve igrači u kolektivnim sportovima. On kad ostane bez daha, može i neko drugi da primi loptu. Umesto mene nije bilo nikoga da primi udarac”.

Evo zašto je bio najveći

Kad su ga pitali o bavljenju sportom i želji da bude najbolji, rekao je nešto što treba da pročita svako ko namerava da se bavi nekim sportom – šahom ili rvanjem: “Gonila me želja da uspem u onome u čemu sam osetio da sam dobar. Nekakav prometejski oganj, volja za postignućem visokih ciljeva. Čim sam krenuo u to, morao sam biti najbolji. Da nisam imao upornost, nikad na bih došao do vrha”.

Svoju snagu i veštinu, kojom je lako mogao da ponizi i “najžešće” od “žestokih” momaka koje je u velikim količinama rađala SFRJ, nikad nije zloupotrebio: “Nisam nikad bio agresivan. Mada jesam bio žestok. Nisam se tukao od osnovne škole. Nisam imao probleme van ringa. Nisam ih ni tražio. Bilo je svakakvih iskompleksiranih tipova. Hteli su da se dokažu na čoveku koji je osvojio nekakve titule. Ali to se da izbeći. Okrenem se u stranu ili pređem na neku drugu priču”.

 

Evo zašto je besmrtan

Svi sportski uspesi Mate Parlova, sve što je ikad uradio u ringu, sve što je uradio za Jugoslovene, ipak ne bi bilo dovoljno da ga ubaci na spisak “besmrtnika”. To je uradila jedna njegova izjava, mnogo posle karijere boksera. Upitan o tome da li je nacionalista, rekao je: “Kako ja mogu biti nacionalista ako sam svetski prvak? Mnogi ne razumeju to. Nisu bili ni prvaci države, a često ni sami sebe nisu uspeli pobediti. Svet se divio mojim rezultatima. Svi su me prihvatali kao svoga, i crni i beli. Upoznao sam svet, i ne mogu biti ništa drugo nego kosmopolita”.

U nekoliko reči objasnio je suštinu divljačkog nacionalizma i mržnje koji su rasturili milione života devedesetih, pa pre toga četrdesetih: Njegovi glavni zagovornici su ljudi koji nikad ništa u životu nisu postigli, niti su imali kapacitet da postignu. Nedovršena ljudska bića, slabog uma i slabog tela, nesposobna za stvaranje, ali i te kako sposobna za uništavanje.

A evo šta ga je nadahnjivalo

Mate je uživao u poeziji još od detinjstva. Voleo je Branka Radičevića, Lazu Kostića, Petra Preradovića… Ali omiljeni pesnik bio mu je veliki Tin Ujević. A ovo su Matovi omiljeni stihovi, s kojima ćemo završiti priču o njemu. I stihovi koji najbolje opisuju ono što je ostalo iza njega.

“Prebolio sam strasti, pa i ljutu pizmu.

Prekužio sam bijes na vjerolomstvo.

Prostodušno se čudim vandalizmu.

Ja bivam mlađi. Svijete, ja sam tvoje potomstvo!”

 

(Dnevne.rs/Izvor:P.M.,Telegraf.rs)

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*