MALI PRINC I LISICA (POUČNA PRIČA)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
mali-princ
….tada se pojavi lisica: „Dobar dan”, reče lisica.

„Dobar dan”, pristojno odgovori mali princ koji se okrenu, ali ugleda ništa.
„Evo me ovde”, reče jedan glas, „pod jabukom”.
„Ko si ti?” upita mali princ. „Vrlo si lepa…”
„Ja sam lisica”, reče lisica.
„Dođi da se igramo”, predloži joj mali princ. „Tako sam tužan…”
„Ne mogu da se igram s tobom”, reče lisica. „Nisam pripitomljena.”
„Ah! Izvini”, reče mali princ. A onda, razmislivši, doda: „Šta znači to pripitomljena?”
„Ti nisi odavde”, reče lisica, „Šta tražiš?”
„Tražim ljude”, reče mali princ. „Šta znači to pripitomiti?”
„Ljudi imaju puške”, reče lisica, „i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoške. Po tome su zanimljivi. Tražiš li kokoške?”
„Ne”, reče mali princ. „Tražim prijatelje. Šta znači to pripitomiti?”

„To je nešto što se davno zaboravilo”, reče lisica. „To znači stvoriti veze…”
„Stvoriti veze?”

„Naravno”, reče lisica. „Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljda drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljda lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu…”

„Počinjem da shvatam”, reče mali princ. „Postoji jedna ruža… mislim da me je pripitomila…”
„To je moguće”, reče lisica. „Čega sve nema na Zemlji…”
„A, to nije na Zemlji”, reče mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala: „Na nekoj drugoj planeti?”
„Da.”
„Ima li lovaca na toj planeti?”
„Ne.”
„Gle, pa to je zanimljivo! A kokoške?”
„Ne.”
„Ništa nije savršeno”, uzdahnu lisica. Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao: „Moj život je jednolik. Ja lovim kokoške, ljudi love mene. Sve kokoške su slične, i svi ljudi su slični. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću par koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoji će me kao muzika pozivati da izađem iz rupe. Pogledaj! Vidiš li, tamo dole, polje puno žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je tužno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu…” Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa: „Molim te… pripitomi me”, reče ona.
„Vrlo rado”, reče mali princ, „ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i upoznam se s mnogim stvarima.”
„Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi”, reče lisica. „Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A pošto nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!”
„Šta treba da uradim?” upita mali princ.
„Treba da budeš jako strpljiv”, odgovori lisica. „Prvo ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakoga dana sešćeš malo bliže…” Sutradan mali princ ponovo dođe. „Bilo bi bolje da si došao u isto vreme”, reče lisica.

„Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Kako vreme bude odmicalo biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji sat da spremim svoje srce… Potrebni su čitavi obredi za to.”
„Šta je to obred?” upita mali princ.

„I to je nešto što se davno zaboravilo”, reče lisica. „To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan sat od drugih sati. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom plešu sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci plesali kad im padne na pamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.” Tako mali princ pripitomi lisicu. A kada se dan rastanka približi reče: „Ah!” reče lisica… „Plakaću”.
„Sama si kriva”, reče mali princ, „nisam ti želeo nikakvo zlo, ali ti si želela da te pripitomim…”
„Naravno”, reče lisica.
„Ali ti ćeš plakati!” reče mali princ.
„Naravno”, reče lisica.
„Znači, time ništa ne dobijaš!”
„Dobijam”, reče lisica, „zbog boje žita”. Zatim doda: „Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Onda se vrati da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.”
Mali princ ode da ponovo vidi ruže. „Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite”, reče im on. „Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svoga prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.” Ruže su se osećale veoma nelagodno. „Lepe ste, ali ste prazne”, reče im još. „Čovek ne može umreti za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam je stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam joj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (osim one dve-tri zbog leptira). Zato što sam je slušao kako se žali, hvali ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.”
I vrati se lisici: „Zbogom”, reče joj…
„Zbogom”, odgovori lisica. „Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Bitno je očima nevidljivo…”
„Bitno je očima nevidljivo”, ponovi mali princ da bi zapamtio.
„Vreme koje si uložio u svoju ružu učinilo je tako dragocenom.”
„Vreme koje sam uložio u svoju ružu…” reče mali princ da bi zapamtio.
„Ljudi su zaboravili tu istinu”, reče lisica. „Ali ti ne bi trebao da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu…”
„Ja sam odgovoran za svoju ružu”, ponovi mali princ da bi zapamtio…

(Family)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone