ISKRENA ISPOVEST VERICE ŠERIFOVIĆ: Sve o detinjstvu, brakovima, ćerki Mariji i njihovim karijerama! (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
marija
Foto: promo
Pevačica Verica Šerifović (53), čije je tehnički savršeno i najζnijim emocijama obojeno izvođenje skoro nemoguće imitirati, talenat je povukla na baku.

Ipak, Pored muzike, njena velika ljubav je i poslastičarstvo, u kom se oprobala još kao sasvim mala devojčica.

„Imala sam bezbrižno i srećno detinjstvo u Kragujevcu, gde sam se rodila septembra 1963. godine. Moji roditelji, otac Vojislav i majka Gordana, trudili su se da mom tri godine starijem bratu Milutinu i meni pruže najbolje što mogu. Bili su strogi, ali na tome sam im zahvalna.

Vaspitali su nas da budemo pošteni i iskreni, kakvi su i oni bili. Tata je u dvorištu imao radionicu u kojoj sam mu bila pomoćnik. Uz njega samnaučila za šta koji alat služi i kako da uradim sitne popravke, tako da mi što se toga tiče muškarac u kući nikada nije bio potreban.

Volela sam i da spremam kolače. Bila sam uverena da se puslice prave od deterdženta za veš, valjda zato što su onako bele, pa sam ih nekoliko puta od njega i napravila uprkos tome što bi me majka svaki put izgrdila jer bih joj u kulinarskom zanosu potrošila sav prašak. Posle sam naučila kako se prave pravi kolači i sa deset godina sam mesila najbolje vanilice.

serifovic
Foto: printskrin /tracara

Ceo život uživam u kuvanju, naročito u spremanju poslastica. Volim kuvarske kecelje i od srca se obradujem kada dobijem neku novu. U mojoj kolekciji posebno mesto zauzima jedna sa mojim imenom koju mi je kćerka kupila u Veroni“.

„Talenat za pevanje nasledila sam od bake po majci Šanke, koja je, nažalost, stradala pre nego što je napunila trideset, ali su je svi pamtili po prelepom glasu i pričali mi o njoj. Uživala sam u pesmama Ele Ficdžerald, Sare Von, Širli Bejsi, Bili Holidej, Sinatre… Upijala sam ih kao sunđer. Oduvek sam volela da interpretiram najteže kompozicije, a te su bile prve koje sam naučila“.

Bila je dobro i poslušno dete. U školi odlična.

“Posle osnovne, upisala sam Prvu kragujevačku gimnaziju. Dobro sam učila, aliuskoro me je rođak koji je svirao u orkestru Žaoka pozvao da im se pridružim kaopevačica. Kako je angažman podrazumevao gostovanja u hotelima širom bivšezemlje, prekinula sam redovno školovanje i započela muzičku karijeru. Iako sambila dobar đak, profesori se nisu ni ljutili ni čudili. Jer, znali su kako pevam. Često sumi na časovima govorili: Ajde, Vera, da nam otpevaš nešto“.

Lako se uklopila u bend, znala je mnoge pesme, ali i tehnike izvođenja, raspevavanja i disanja koje je savladala na časovima pevanja u muzičkoj školi.

„Profesor je bio uveren da me priprema za karijeru operske pevačice, a onda me je jednom slučajno upitao šta ja tačno želim da izvodim. Kada sam mu rekla da me zanima zabavna, a ne klasična muzika, posavetovao me je da više ne gubim vreme na časove jer mi ne trebaju. Godine s početka karijere su mi najlepše u životu pošto sam tada pevala pesme koje sam najviše volela: starogradske, romanse, šlagere. Nikada na nastupima nisam doživela neprijatnost, nepristojnu ponudu, čak ni uvredu pijanog gosta. Nisam privlačila pažnju izgledom, niti se oblačila provokativno. Ljudi su dolazili zbog mog glasa, da me slušaju“.

Nije imala vremena za izlaske i provod, ali ljubav je nije zaobišla. Između nje i bubnjara „Žaoke“ Rajka Šerifovića rodile su se emocije koje su krunisane brakom i rođenjem Veričinog jedinog deteta, kćerke Marije Šerifović, 1984.

„Bilo mi je osamnaest, njemu nešto više. Venčali smo se 1982. godine u Inđiji, gde smo tih dana nastupali. Jedne subote ujutro smo stali pred matičara, a uveče smo bili na bini. Slavili smo naše venčanje sa gostima hotela. Ulaskom u brak, koji je zvanično okončan dvadeset godina kasnije, dobila sam priliku da mnogo toga lepog usvojim od roditelja mog supruga koji su bili profesionalni muzičari. Svekrva Lepa je bila pevačica, a svekar Emin, potomak Šerifa Šerifovića, vlasnika kafane Belo jagnje u kojoj je pevala i igrala Koštana Bore Stankovića, bio je harmonikaš. Svakog jutra me je budio uz muziku i kafu. Od njega sam naučila mnoge starogradske pesme i romanse“.

Verica je posle rođenja kćerke karijeru stavila u drugi plan.

„Kada je Marija došla na svet, nisam više pristajala na dugoročne angažmane, evetualno sam prihvatala jedan nastup. Kćerku nikad nisam udarila i grdila, uživala sam u svakom trenutku s njom. Bila je dobro dete. Imala je mali mikrofon, klavijature i kasetofon. Stalno je slušala i imitirala Lepu Brenu, koju i danas smatra jedinom pravom zvezdom kod nas“.

Kada je Marija malo porasla, Verica je snimila prvi solo album „Možda postoji neko“. Bilo je to 1988, a tri godine kasnije izdala je i drugi – „Mi smo srećan par“. Nastupala je na slavljima i svadbama širom sveta i gradila stabilnu karijeru. Imala je publiku koja joj je bilaverna, ali nije bila ime svima znano, sve do jednog TV nastupa.

„Početkom devedesetih snimila sam duet sa Šabanom Šaulićem Lutao sam dosta i on me je pozvao da učestvujem s njim u jednoj emisiji na TV Pink koja je bila koncipirana tako da gost sa sobom dovede svoje goste. Šaban je poveo samo mene. Emisija je bila veoma gledana i tek tada je veliki broj ljudi čuo za moje ime i moje pevanje. To gostovanje ću, pored ostalog, pamtiti i po blagoj jezi koja me je obuzela kada su krenula uključenja gledalaca. Ljudi, navikli na pevačice koje igraju dokpevaju, a ja sam sve vreme sedela, pomislili su da sam neka sirotica koja je nepokretna, a mnogo lepo peva, pa su nudili da mi pomognu da prohodam. Pala je i jedna bračna ponuda gledaoca kojem sam se toliko dopala da je bi spreman da me oženi i brine o meni do kraja života. Jedan mi je čak nudio i svoj novi mercedes“.

Usledili su potom i drugi albumi sa kojih su se izdvojili brojni hitovi i uskoro je imala repertoar svojih pesama, koje i danas izvodi.

„Na nastupima pevam isključivo svoje pesme. Danas slobodno mogu reći da od ovog posla može lepo da se živi, ali je potrebno dosta ulaganja, usavršavanja, profesionalizma. Od svih albuma meni je najdraži trostruki sa tamburašima Ako treba, mogu to, objavljen pre četiri godine“.

SVADBA DO DEVET UJUTRO

Mnoge njene pesme komponovao je Mića Nikolić, sa kojim je jedno vreme bila u braku.

„Godinu nakon što je razveden moj prvi brak, 2004, venčala sam se sa Mićom. Slavili smo u restoranu Jezero do devet sati ujutro. Tada sam imala venčanicu i bila je prisutna cela estrada. Bilo je to slavlje za pamćenje. Marija i ja smo se pre toga preselile iz Kragujevca u Beograd, ona je tada bila na početku karijere.

Nije joj smetalo što sam se ponovo udala. Naprotiv. I sada mi kaže da bi volela da se po treći put udam samo da mi ona nije u mislima 24 sata dnevno. Brak sa Mićom je trajao tri godine, razišli smo se sporazumno i ostali u prijateljskim odnosima.

Sada mislim da je brak glupost koja sve pokvari. Mariju aposlutno podržavam u svim njenim izborima i uz nju sam stalno. Često smo zajedno na njenim koncertima. Bila sam uz nju i u Helsinkiju maja 2007. kada je pobedila na Evrosongu.

Pred nastup sam je naterala da se pomoli pred upaljenom svećom i popije malo svete vodice koju samdonela iz manastira Svetog Vasilija Ostroškog“.

(Dnevne.rs /Izvor: Svet.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone