Dr Ana Gifing: Ovo je najveći razlog zašto sam se ja odlučila za hrono (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
tanjir
Hrono ishrana je, kao što joj i sam naziv kaže, ishrana po satnici. Između obroka treba da prođe najmanje četiri, a najviše šest sati.

Pet sati je optimalno, posebno ako govorimo o restrikciji, odnosno o periodu kada imamo samo tri obroka, bez užine. A probaću u najkraćim crtama da objasnim i zašto, prenoseći najbitnije delove koje su napisali stručnjaci za ovu oblast. Inače, ovo je najveći razlog zašto sam se ja odlučila za hrono.

Svaki put kada jedemo, poveća se nivo insulina i masti počniju da se skladište. Zaustavlja se svaki drugi proces i počinje faza stvaranja masti koja se zove lipogeneza. Nakon 60 minuta, nivo insulina počinje da se normalizuje, ali njegovi efekti traju i do tri sata. Tek posle tog vremena, odnosno u proseku 3 sata nako unošenja hrane, prestaje skladištenje, a ćelija se priprema za oslobađanje masti, odnosno lipolizu.

Ovo oslobadjanje masnoća iz masnih ćelija se dešava daleko intenzivnije i brže, ukoliko postoji veća potreba za energijom, odnosno ako postoji neka fizička aktivnost.

Ukoliko u tom vremenu stavimo bilo šta u usta, nebitno da li se radi o nekoj grckalici ili obroku, svi procesi počinju ponovo, odnosno insulin opet skače i počinju da se skladište masti. I što češće jedemo, više se vraćamo na početak, a da svi procesi koji se tiču stvaranja, pa oslobađanja masti, nisu završeni.

I zato je bitno da prođe najmanje četiri sata između obroka, a ako smo u fazi mršavljenja najbolje je pet sati. Lipaza, enzim koji razlaže masnoću, je potpuno neaktivan, sve dok je hormon insulin prisutan u krvi u većoj koncentraciji. Svojom aktivnošću, hormon insulin direktno blokira enzim lipazu. Ne postoji ni teorijska mogućnost da izgubimo i miligram masti sve dok je hormon insulin aktivan.

Veštački zaslađivači gori od prirodnih

Isto se dešava i ako se unese slatko piće. A još gore ako se unese nešto sa veštačkim zaslađivačem. Tog trenutka nivo insulina odjednom poraste, a mi u krvi nemamo nikakav nov unos takozvanog brzog šećera koji treba da se metaboliše. I pankreas i masne ćelije su zbunjeni. Počinje aktivacija brojnih hormona i enzima, a kako ne postoji ništa značajno u krvotoku što treba da se prebaci u fabriku za stvaranje energije, ponovo dolazi do principa reakcije na pretnju i zaključavaju se sva moguća vrata na ćelijama masti.

Hormoni koji aktiviraju i podstiču aktivnost enzima lipaze, upravo onog enzima koji nam smanjuje masne depozite su adrenalin i noradrenalin, takozvani stres hormoni. Oni se otpuštaju u najvećoj meri pri fizičkoj aktivnosti ili u stanjima stresa: toplota, hladnoća, fizička agresija, mentalni stres…).

Aktiviran izlučenim stres hormonima, enzim lipaza razlaže molekul triglicerida u manje delove i specijalnim biološkim ključem otvara izlazna vrata adipocita, te se ove, sada sasvim male partikule otpuštaju u krv.

Ovi delići se zovu masne kiseline i glicerol. Te masne kiseline zapravo služe kao mišićno gorivo. Kad se u krvi nadju masne kiseline i glicerol, postoje dve alternative:

– ili ćemo biti fizički aktivni i naši mišići će sagoreti energiju koja im je ponudjena,
– ili ćemo biti fizički neaktivni, te će masne kiseline i glicerol ostati u krvotoku, pa će ubrzo masno tkivo, koje je zapravo biološka fabrika, preuzeti ove elemente i u svom delu za reciklažu, retransformisati ponovo u trigliceride i uskladištiti, ali ovaj put u delu koji služi za skladištenje otpada.

Što znači, fizička aktivnost je idealna 3 sata posle jela.

Masno tkivo nam treba, ali…

Svaka masna ćelija naseg tkiva (koja se zove adipocit) je perfektno organizovana mikro fabrika sa 24-satnim radnim vremenom.

Zadatak ove fabrike je da proizvede i sačuva, a zatim prema potrebi i oslobodi rezerve goriva, da bi se nase telo snabdelo svim dnevnim energetskfm potrebama.

Masno tkivo je od vitalnog značaja za organizam, što znači da svakako treba da ga imamo, ali samo u određenom procentu. Svaki visak je štetan, dok je i svaki veći gubitak tog tkiva loš, jer je povezan sa mnogim metaboličkim i hormonskim poremećajima i bolestima.

Da bi formirale svoje rezerve, masne ćelije uzimaju iz krvi masne kiseline i sećere, koji se unose hranom (ne zaboravimo da se šećeri nalaze u skoro svakoj namirnici, pre svega u žitaricama – pšenici, heijdi, raži, pirinču, ječmu, zobi…. zatim u voću, slatkišima i velikom broju povrća).

Masne ćelije su dobro opremljene ćelije za ovu ulogu i imaju vrlo napredan i osetljiv sistem za pumpanje i sakupljanje, odnosno skladištenje masti.  Nakon prve faze, odnosno faze upumpavanja, šećere i masne kiseline preuzima čitava armija enzima koji pomažu u daljoj proizvodnji velikih molekula, poznatih kao trigliceridi. Stvoreni trigliceridi se skladiste u specijalna skladista unutar masne ćelije, a  ceo ovaj postupak diriguje glavni dirigent: Insulin, hormona koga luči naša gusterača (pankreas). A već smo objasnili šta se dešava kad se on probudi unosom hrane.

Ako želimo da smršamo prva stvar koju treba da uradimo jeste da se vratimo unosu 3 normalna obroka u toku dana. Bez grickanja između, ma koliko se to ponekad učinilo zdravo.

(HronoKuhinja.rs / Ana Ćubela)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone