Da li ste spremni da se probudite iz matriksa? Ako ste ikada bili zaljubljeni – MORATE da pročitate ovaj tekst!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
par
Svako je nekada bio zaljubljen, to je prirodna stvar. Ali, kako biste reagovali kad bi vam neko rekao da sve to nije bilo stvarno? Da li ste spremni da se probudite iz matriksa?

este li se nakad zapitali da li nam zaista nedostaje neko koga smo voleli ili nam samo nedostaju naša tumačenja i sećanja na tu osobu? Zvuči kao ista stvar, ali zapravo nije.

Evo zašto se ponekad nakon raskida ponašamo kao ludaci!

U biti, mi nismo stvarno sposobni da nam neko nedostaje ili da volimo nekoga, odnosno ono što on ili ona zaista jeste.

Umesto toga, mi smo sposobni samo da volimo i cenimo ljude i stvari samo kroz sopstveno shvatanje tih ljudi ili stvari. To je očigledno razlog za zabrinutost, ali u isto vreme, to objašnjava kako je moguće da naše emocije i ljubav budu tako promenljive.

Svi mi sudimo. To je način shvatanja koji smo izgradili, i to se nikada ne menja. Suđenjem možemo stvoriti skup uverenja koje imamo o nekome.

Foto-ilustracija: Profimedia

Ponekad su, međutim, naše interpretacije te osobe daleko van granica onoga što ta osoba zaista jeste – što je jedan od razloga zašto se ljudi “odljubljuju”.

Oni se odljubljuju od osobe za koju su mislili da je poznaju, jer su oni sami porasli dovoljno da razumeju osobu koja stvarno postoji – ali to nije ista osoba.

Ljudi tumače, a onda sabiraju i polako menjaju svoje pamćenje o toj osobi pre ponovnog tumačenja sećanja na tog pojedinca. Strašno smo komplikovani.

Foto-ilustracija: Profimedia

Ponekad je način na koji se sećamo nekoga vrlo sličan osobi koja on ili ona zapravo jeste – ili je nekad bila. Ali mi volimo da romantizujemo.

Mi volimo da se usredsredimo na svoja osećanja koja su nastala nečijim delovanjem, a ne na to konkretno delovanje, odnosno, kakav je neko zaista bio prema nama.

Na taj način, mi se koncentrišemo na one jake, prijatne emocije i dopuštamo im da zasene celo naše sećanje na nekog pojedinca.

Foto-ilustracija: Profimedia

Opet, ponekad je to sećanje svedeno na meru. Ponekad imamo razloga da nam neko nedostaje, ali i suprotno tome je isto toliko verovatno – sve zavisi od nas samih.

Vama zapravo ne nedostaje osoba nego je vaša ideja o njoj ugrožena. Na primer, neka osoba vas je realno tretirala loše, ali vi se sećate samo dobrih stvari.

Ljudi su vrlo egocentrični. To je u našoj prirodi. Ne sećamo se osobe koju smo nekad voleli, jer to nije moguće. Mi nikada direktno ne komuniciramo s ljudima već smo u interakciji sa našim tumačenjima tih ljudi. A naša tumačenja su vrlo popustljiva. Mi se okrećemo unazad i pravimo promene u načinu na koji razumemo ljude i stvari, kao i kako se osećamo prema njima.

Bez obzira na sve to, ostaje činjenica da su stvari i ljudi kojima verujemo više zapravo ljudi i stvari koji su na nas najviše uticali.

To je nešto što mnogi ljudi previđaju – sećamo se načina na koji su ljudi uticali na nas, a ne samih ljudi.

(Telegraf.rs / EliteDaily)

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone