ZOV PRIRODE PORAZIO GRAD: Vuk i Marina Krstić žive u kući potpuno napravljenoj od prirodnih materija (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
priroda
Foto ilustracija: Dnevne.rs /pixabay
Vuk je arhitekta, a Marina prevodilac, ali i licencirani turistički vodič za tri države. Danas žive na obronku Fruške gore i imaju permakulturnu baštu i veliki voćnjak sa desetak vrsta voća na ukupno 50 ari, i kako kaže, pravi je „sivonja“ kad zapne da radi

Da li vam se nekada dogodilo da poželite da zagrlite jednu kuću? Eto, meni se to dogodilo, kad sam ugledala dom Marine i Vuka Krstića. Neobična je to kuća, sagrađena od trske, drveta, slame i ljubavi, ljupko uklopljena u brežuljkasti obronak Fruške gore kao da ovde oduvek pripada. Sva topla, gostoljubiva, nekonvencionalna, razbarušena, šašava i očaravajuća u svom teranju inata konfekcijskim standardima.

Naravno da ona i liči i priliči svom tvorcu – arhitekti Vuku Krstiću, bosonogom umetniku sa gustom grivom prosede kose skupljene u rep, koga mesto ne drži ni deset minuta. Dok sam uz domaće đakonije razgovarala sa Marinom, po celom imanju su se orili njegov smeh i šale kojima je zabavljao moje kolege pokazujući im kuću i baštu. Na prvi pogled, Marina je sasvim drugačija.

Ovu smirenu, nežnoliku i negovanu ženu u beloj haljini od indijskog platna teško mogu da zamislim sa zemljom pod noktima, a još manje kako „tera“ kosilicu za travu po vrelom letnjem danu. A ipak je Marina tvorac i glavni baštovan u njihovoj permakulturnoj bašti i velikom voćnjaku sa desetak vrsta voća na ukupno 50 ari, i kako kaže, pravi je „sivonja“ kad zapne da radi.

Njih dvoje pripadaju grupi „novih nomada“ koji su jednog dana odlučili da podignu sidra i ukotve se u novoj luci. Takvih će biti sve više jer se civilizacija razvija u evolutivnim skokovima a nakon industrijske i informatičke revolucije, sve je očiglednije da je na pomolu snažan talas ekološke i spiritualne osvešćenosti. „Zov“ prirode budi duboku emotivnu energiju kod mnogih ljudi jer je naša vezanost za nju arhetipsko osećanje zapisano zauvek u ljudskim genima.

par
Foto ilustracija: Dnevne.rs /pixabay

„U prirodi čovek vidi nešto onoliko lepo koliko je lepa njegova vlastita priroda“, pisao je veliki panteistički filozof R. V. Emerson. Teško je poverovati da su Vuk i Marina uspeli da prošle godine za devet meseci prodaju svoj stan u Beo­gradu, podignu kuću i urede je kao najtoplije gnezdo, odneguju baštu, zaleče stare i zasade nove voćke, dokupe vinograd pa čak i naprave 300 litara vina.

Uz put su se sprijateljili sa meštanima, letos su prodavali voće i kolače na Futoškoj pijaci u Novom Sadu, a Marina je završila seminar za dizajnera permakulture. To je dokaz da dva čoveka sa sličnom vizijom i energijom često mogu da ostvare čudo koje malodušnicima deluje nestvarno.

„Vuk i ja smo u braku od studentskih dana i naša zajednica je verovatno i opstala zato što imamo slične poglede na život. Radili smo i podizali decu u tri države, zajedno smo učili i sazrevali. Vuk bi vam rekao da smo mi nekako „mimo sveta“, valjda zato što ne robujemo dogmama i autoritetima. Oboje smo celog života „freelancers“ i ne bojimo se nikakvog posla ni izazova pa umemo lako da spakujemo kofere i krenemo negde iz početka. U mladosti smo zarađivali izrađujući bižuteriju i keramiku, a u Južnoafričkoj Republici smo paralelno radili pet poslova.

Vuk je arhitekta, ja sam prevodilac, ali i licencirani turistički vodič za tri države. Zarađivala sam u Africi i kuvarskim zanatom i keteringom. Oboje smo gradska deca i da mi je neko pre 20 godina rekao da ću negde u Vojvodini saditi šargarepu i baviti se stajskim đubrivom, slatko bih se nasmejala. Živeli smo i u Kotoru četiri godine i sanjarili o kamenoj kućici kraj mora ali tamo su placevi sada preskupi. Odluka da napustimo grad sazrevala je postepeno. Kada smo shvatili da nam Beograd baš ništa više ne pruža, a ćerke su se osamostalile i krenule svojim putevima, počeli smo da tražimo ono parče zemlje koje baš nas „zove“ – prvo po zapadnoj Srbiji a onda po Vojvodini.

Vuk se u ovo imanje (tadašnji voćnjak) zaljubio na prvi pogled, sutradan je doveo mene i odluka je pala. Eto, nismo na Jadranskom ali jesmo na Panonskom moru. Kuću je sazidao po svom nacrtu, uz pomoć samo jednog majstora i šest fizičkih radnika, jer su nas dva majstora napustila pošto nisu hteli da prate Vukove „lude“ ideje. Za nešto manje od šest meseci smo se uselili. Želeli smo da ovde dočekamo Novu godinu i uspeli smo“.

Kuća je u potpunosti napravljena od prirodnih materijala. Konstrukcija je od crnog bora sa Mećavnika, pregradni zidovi od balirane slame debljine pola metra a fasada od blatnog maltera (voda, zemlja i pleva). Toplotna i zvučna izolacija su tako savršene da u njoj ni po vrelom letu temperatura ne prelazi 23 stepena. Zastakljena veranda dodatno štiti i od vrućine i od mraza a cela kuća od 100 kvadrata se greje jednom velikom tučanom peći na drva čiji široki dimnjak greje ceo sprat. U planu im je ugradnja pasivnog solarnog grejanja kao i jedan vetrogenerator kao dodatni izvor struje. Baštu zalivaju kišnicom koju skupljaju u iskopanom bazenu.

Dok sa Marinom razgovaram o permakulturi, plave oči joj blistaju kao da govori o svom trećem detetu. „Permakultura je proces kreativnog dizajna zasnovanog na etici i principima poštovanja prirode. Uči nas da oponašamo kretanja, modele i odnose koje nalazimo u prirodi, a koji se mogu primeniti na sve aspekte našeg života – od poljoprivrede, obrazovanja, korišćenja obnovljivih izvora energije, ekonomije, pa sve do gradnje prirodnim materijalima.

Permakulturna poljoprivreda skladno kombinuje drveće, cveće, povrće i ostale biljke u jedan uravnoteženi sistem gde biljke jednu drugu dopunjuju i potpomažu rast i razvoj, a tu se onda harmonično uklapaju i insekti i drugi živi organizmi koji imaju nezamenljivu ulogu u opstanku. Za nas – svaki život je svetinja. Nemamo više ni prava ni vremena da se iz komfora ili neznanja siledžijski ponašamo prema planeti jer je ona na izdisaju. Permakultura usklađuje četiri osnovna životvorna elementa – zemlju, vodu, vazduh i vatru u harmoničan i kreativan život a kao peti element uvodi – ljubav.

Ljubav prema prirodi, prema ljudima, zajedništvo, nesebično davanje i primanje. Umesto da živimo učaureni i usamljeni, mi se povezujemo u ogromnu i rastuću svetsku porodicu i uživamo u razmeni saveta, ideja, znanja, materijala. Velika je privilegija deliti sa drugima. I mi nesebično delimo ono što smo naučili o gradnji i gajenju prirodne hrane (na Fejsbuk stranici „Kuća od prirodnih materijala i permakulturna bašta“). Ohrabrenje je važno jer dobijate potvrdu da niste ni sami ni ćaknuti. Zato razrađujemo ideju da naše imanje bude ogledno dobro za iriške đake gde bi mogli da vide i nauče kako se proizvodi hrana na prirodan način. Sa ovakvim pristupom životu mnogo šta se menja iz korena.

Hemijska sredstva ne ulaze u naše imanje. Sada za čišćenje kuće koristim uglavnom prirodna sredstva a učim i da pravim razne domaće meleme i kreme za negu. Veoma me zanima i da naučim što više o samoniklim biljkama. Kucama, kokama, biljkama pa i nama dodajem zeolit u hranu i vodu kako bismo svi bili zdraviji. Ovde se ništa ne baca. Svi viškovi voća i povrća idu u preradu (za turšiju je zadužen Vuk a ja za slatkiše, džemove, pekmeze..) ili u kompost koji se vraća zemlji a zemlja nama opet vraća kroz svoje plodove.

Kupujem od seljaka konjsko i kozje stajsko đubrivo koje dodajem u vodu za zalivanje. Vodim računa o mesečevim menama pogodnim za sadnju, rasađivanje i branje i pravim pripravke od koprive i lekovitog bilja za poboljšanje kvaliteta zemlje. I neprestano učim – iz knjiga, od raznih ljudi ali najviše na svojim greškama. Učenje i eksperimentisanje su mi stalni izvor radosti. To je uzbudljiva avantura koja podmlađuje i duh i telo. Svako jutro donosi čaroliju novih izazova.

Dotrčava Vuk i viče kao dete: „Da li mogu ja nešto da kažem, mogu li ja, mogu li ja…“ Smejem se kad objavljuje da mora da skine patike pošto obožava da hoda bosonog ali se u našu „čast“ on obuo a Marina vezala oko glave svoju „krpu“ za goste. Sa simpatičnim bosanskim naglaskom (Vuk je rođeni Sarajlija) prizaje da je njegov posao „ono što mi gazdarica kaže da uradim“.

„Ja sve nju slušam. Čak sam joj ustupio košenje trave jer vidim da nju to mnogo zabavlja, na zaprepašćenje komšiluka. Manje-više sve radimo zajedno od sadnje i branja do prodaje na pijaci, s tim što sam ja više zabavljen gradnjom i održavanjem kuće a Marina baštom i kućnim poslovima. Nije što je moja ali je mnogo dobra i kuvarica i baštovanka. A mene sada čeka još graditeljskog posla jer ćemo napraviti konobu-atelje i tri apartmančića za decu, prijatelje i povremene goste koji mogu da uživaju u divnim stazama po Fruškoj gori a i da se po želji hrane sa nama, kao u svojoj kući“.

Marina je najviše očarana lekovitom tišinom i naizgled beskrajnim vremenom koje im je na raspolaganju iako su aktivni i 14 sati dnevno. „Rano ležemo i rano ustajemo. Najdraži mi je jutarnji ritual obilaska celog imanja. Pozdravljam svaku biljku i ako vidim da neka boluje ili tuguje odmah pomažem – oplevim, zalijem ili je nahranim odvarom od koprive. Volim rečenicu: „Najlepša zaštita za baštu je senka baštovana“. Ne mogu da se nauživam tišine koju obogaćuje zujanje pčelica, kukurikanje našeg petla Elvisa, šum vetra u granama, tihi romor kiše…

Dan nam je prepun raznih aktivnosti a dolaze nam i gosti zvani i nezvani (prolaznici koji žele da osmotre kuću izbliza pa ostanu na kafi i razgovoru). Drugi ritual koji ne propuštamo je „pićence za zalazak sunca“ i zahvaljivanje Univerzumu za još jedan bogat dan. Osećam kako se polako pročišćavamo od gradskog zagađenja bukom, žurbom, nervozom, razgovorima o politici, bolestima i problemima od kojih nigde ne možeš da pobegneš. Moja duša sada traži čist vazduh i zdrav fizički rad, moja čula traže dodir, ukus i miris pokošene trave, zemlje, pupoljaka, jednostavne i zdrave hrane koju smo sami uzgajili i pripremili.

Zapanjuje me porast alergija na razne vrste hrane. Šta mi radimo sami sebi! Prisiljeni smo da izbegavamo hranu koja treba da nam bude lek. Prvo je zatrujemo, onda nam ona uzvrati udarac tako što nam izazove alergiju, zatim tu alergiju opet nekim hemikalijama lečimo. Fizička aktivnost i prirodno uzgaje­na hrana daruju nam vitalnu energiju i volju za rad, vedrinu, strpljenje i okrepljujući san. Širom zapadnog sveta oseća se prezasićenje ne samo zagađenjem i stresom već i ponašanjem bližnjih koje je samo posledica nečovečnih uslova života.

Nametnuto nam je okrutno takmičenje sa kolegama i neumerena potrošnja. Sve mora stalno da se menja za noviji model – od televizora do muža. I duh nam je izmaltretiran nasilnim preobiljem praznih ili mučnih informacija od kojih ne možemo da izbegnemo čak ni ako eliminišemo TV i štampu. Svi ti otrovi se talože u nama. Što više gomilamo i postižemo, sve manje se od srca radujemo bilo čemu. Sasvim zaboravljamo da budemo zahvalni što imamo privilegiju da smo živi, svesni, da dišemo, da možemo da biramo i da kreiramo svoj život“.

Ovde se opet razgovoru pridružuje Vuk: „Odete na neko druženje sa ljudima i tamo još mladi ljudi umesto viceva razmenjuju – dijagnoze. Pitaju me koliki mi je holesterol, pritisak! A ja to i ne znam. Nemam vremena da se time bavim jer je moja pažnja preokupirana idejama i planovima za budućnost“.

Jutro sa ovim dragim ljudima je proletelo. Goli­calo me je još stotinu pitanja ali ona će sačekati proleće jer mi je Marina pred svedocima obećala da mogu da dođem da sadim i plevim. A u suton ćemo zajedno ispratiti sunce dok tone u guste šume Iriškog venca.

(Dnevne.rs /Izvor: lovesensa.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone