SRPSKI AKADEMIK i SCENARISTA Duško Kovačević piše o Draganu Nikoliću: „VIDIMO SE…“

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
glumac
Foto: Arhiv Jugoslovenske kinoteke / Promo
Dragan Nikolić u filmu „Horoskop
Sećam se kako parkira svoj mali italijanski auto u dvorištu Ateljea 212 i izlazeći iz kola nehajno zatvara vrata koja nije zaključavao – svi su znali da je to njegov i njihov auto ako im zatreba.

Odlazeći prema službenom ulazu pripaljuje marlboro zipovim upaljačem koji otvara i sklapa veštim pokretima palca i srednjeg prsta.

I dok se javlja osmehom i ponekom šalom ulazi u bife i naručuje kafu ako je došao na prepodnevnu probu novog komada, ili viski uoči predstave da se malo opusti i oslobodi treme koju je uvek imao pre izlaska na scenu.

Sećam se kako smo se upoznali u čuvenom bifeu Ateljea 212 nekoliko dana pre prve čitajuće probe Maratonaca u kojoj je igrao Mirka, najmlađeg člana dugovečne muške porodice zaposlene ispraćajem sugrađana na put bez povratka.

 

 

Imao je čvrst, koščat stisak ruke čoveka koji provodi veći deo godine na Savi veslajući, skijajući na vodi, pomažući da se nešto prenese, popravi, sagradi…

Nikada nije bio glumac van scene i filmskog kadra. I nikada nije pričao o ulogama koje je odigrao ili koje bi voleo da odigra. Gluma je bila njegov privatni svet koji se voli, trpi i preživljava bez žaljenja i prevelike radosti.

Dragan Nikolić u filmu "Banović Strahinja"
Foto: Arhiv Jugoslovenske kinoteke / PromoDragan Nikolić u filmu „Banović Strahinja“

I bio je jedan od hrabrijih ljudi u gradu; nikada nije dozvoljavao nepristojnu šalu upućenu nekome ko je bio slab i uplašen.

I to su ljudi znali i poštovali i niko se nije usuđivao da pređe granicu građanske, kafanske ili ulične pristojnosti.

Odrastao na Crvenom krstu sa kodeksom poštovanja i samopoštovanja, naučio je da se brani i da brani druge ako nisu bili vešti u tom zanatu.

Sećam se kako ulazi u Klub književnika pozdravljajući prijatelje osmehom i podizanjem ruke dok, usput, pali cigaretu i naručuje viski sa santom leda.

 

 

I ne znam da li sam ga nekada video bez cigarete koju je okretao među prstima i gasio da bi drugu zapalio.

Sećam se kako je kao predsednik Udruženja dramskih umetnika pomagao osiromašenim i zaboravljenim glumcima, velikim i malim imenima našeg filma i pozorišta, obolelim i bespomoćnim da kupe najosnovnije lekove.

Za jednog od naših najvećih bardova glume skupljao je pare po pozorištima i kafanama gde su se okupljali ljudi iz esnafa.

Tom čuvenom glumcu – junaku jugoslovenskog filma i televizije, bilo je potrebno 400 maraka mesečno za lekove (od kojih mu je zavisio život), a on je imao penziju od 120 maraka te 1988. godine, kad se još uvek živelo dobro.

I na Gagin predlog otišao sam sa „kulturnom delegacijom“ kod tadašnjeg predsednika Srbije – prvi i poslednji put, da ispričam kako je dostojanstvo ljudi iz sveta pozorišta i filma urušeno do poniženja nedostojnog života pasa lutalica…

milena
Foto: Arhiv RTS / Promo
Dragan Nikolić i Milena Dravić

Predsednik je čuo naše priče – još desetak ljudi iz drugih oblasti kulture, i rekao: „Sve će to biti odmah povećano za sto posto“.

I tako je i bilo, kao što je bilo i sve ostalo što je rekao, jer se samo on pitao šta će biti sa nama…

Sećam se kako smo se sutradan sreli u Ateljeu 212 gde je Gaga za pomenutog prijatelja, glumca, prikupio nekoliko hiljada maraka da se kupe i donesu lekovi iz Nemačke za godinu dana.

I sećam se kako te lekove naš „veliki glumac“ nije popio; ostavio je veći deo nekome drugom, nikada ne pomenuvši svoju bolest koju je podnosio i trpeo godinama.

Sećam se kako Gaga vozi čamac Savom u širokim „molerskim farmericama“ i mornarskoj majici sa slamenim šeširom na prosedoj glavi preplanuloj od sunca obilazeći mnogobrojne splavove na kojima se igrao preferans od ranog proleća do kasne jeseni.

 

 

I obavezno bi svratio do splava Duleta Glavonje gde se nekoliko prijatelja odomaćilo živeći lepše nego kod svojih kuća.

I tu se danima sedelo uz neverovatne priče, izmišljene ili istinite i obavezno duhovite, koje je Sava odnela u Dunav, a Dunav u more.

Sećam se kako se slabo sećam da je nekad nešto jeo.

I kad bi nešto naručio, pojeo bi dva-tri zalogaja, tek toliko da preživi dan.

Zavideli su mu na „liniji“ o kojoj nije morao da vodi računa, kao što jeste pazio (sa velikim ukusom) šta je obukao kad nije na reci.

Sećam se kad se prvi put „zvanično“ pojavio u Ateljeu 212 na jednoj premijeri sa Milenom Dravić.

Pričalo se i pisalo se da se „viđaju“, da su „zajedno“.

Priče su prestale kad su se pojavili i u punom sjaju „ozvaničili“ ljubav koja još uvek traje i trajaće večno jer je ljubav veća i duža od života.

Od tog dana, te pozorišne večeri, pa sve do njihovog rastanka, viđali smo ih kao da su upravo doputovali sa modne revije iz Pariza, Rima ili Londona u posetu rodbini koja nema baš neko naročito interesovanje (i znanje) za to što se sada nosi u svetu, i kako lepa garderoba može lepo da stoji lepim ljudima.

Sećam se kako tako lepi i sa velikim šarmom ulaze u naše porodično dvorište 9. januara na slavu Svetog Stefana, noseći poklon zavijen u ukrasni papir.

To „nešto“ je danas na zidu u blizini trpezarijskog stola – prelepo ogledalo sa mojom beleškom na poleđini: Poklon Milene Dravić i Dragana Nikolića za slavu Svetog Stefana…

Zapisao sam te drage reči znajući da se sve brzo zaboravlja i da nama danas neke važne i dragocene stvari nekome drugom sutra neće značiti isto.

Sećam se kako su Milena i Dragan tokom devedesetih godina velikog jada, bede i ljudskog poniženja bili među onim malobrojnim umetnicima koji su se javno bunili i učestvovali na protestima, sve do Draganovog odbijanja da igra u pozorištu posle razgovora sa studentima Filozofskog fakulteta.

Šetali su ulicama Beograda u nadi da će jednog dana biti bolje – mora biti bolje.

(Doživeli su razočaranje kao većina koja je iskreno verovala da u nekoj boljoj politici ima poštenja, pravde i sreće za obične ljude.)

Sećam se kako smo se jedno vreme viđali svakog petka u Srpskoj kafani na „porodičnom ručku“.

Najstariji je bio Borislav Mihajlović Mihiz – u činu đenerala, Brana Crnčević u činu artiljerijskog pukovnika, pa Dragan kao poručnik – po ugledu na ulogu jednorukog poručnika Gavrila Vukovića iz Svetog Georgija – njegova najbolja pozorišna uloga, i ja kao običan redov.

Ručak bi trajao do večere i odlaska u Atelje.

Redovno smo imali i „drage goste“ koji su molili za neki čin.

Zoran Radmilović je napisao molbu da mu se dodeli čin „polkovnika konjičkog ešalona“, jer je video sebe samo kao oficira na konju sa sabljom u ruci.

A jedan naš poznati pisac moleći za čin kapetana dobio je odgovor da može biti samo kapetanova tetka…

Sećam se da su jednog dana naš ručak platila dvojica mladića koji su sedeli za stolom u drugom delu kafane.

Kad smo ih upitali zašto čašćavaju, odgovorili su: „Mi smo vaši tapkaroši“.

Sećam se kad se ime Dragana Nikolića pojavilo „velikim slovima“ posle filma „Kad budem mrtav i beo“.

I ne bi se moglo reći da je tih ranih godina njegove umetničke karijere bio naročito lep i šarmantan kao što je postajao tokom godina i godina rada. (Ono što je drugim glumcima vreme „oduzimalo“, Gagi je donosilo da se prolepša i postane jedan od najšarmantnijih glumaca koje smo ikada imali.)

I žao mi je, baš mi je žao, što o toj velikoj ljubavi Gaga nije mnogo znao – pretpostavljao je da je svoj posao radio najbolje što je umeo i da je bio dobar čovek, ali da su ga ljudi baš toliko voleli i poštovali, to će mu, nadam se, neko reći…

Sećam se da je u godinama svoje velike slave ostao „na zemlji“; nikada se nije promenio i postao „zvezda“ koja je, u većini slučajeva njegovih kolega, bila „padalica“; zasijala bi i još brže se ugasila…

Pomagao je znanima i neznanima ako je mogao da pomogne.

On i njegov veliki i nerazdvojni prijatelj Bora Todorović bili su najbolja veza za sve lekare u gradu; kako nekoga nešto zaboli, zvali su ili „doktora“ Boru, ili Gagu, da im pomogne oko usmenog uputa i odlaska na pregled kod čuvenog doktora koji je bio jedini spas za njihovu bolest.

Sećam se – kad već pomenuh bolest, kako mi je jednog dana Bora Todorović rekao da „Gaga nije dobro“.

Ispričao je da se sve teže kreće i da se sa naporom penje uz stepenice kafane u kojoj su poslednjih godina sedeli.

I sećam se kad me je Gaga jednog dana pozvao i rekao mi da je odlučio da ode u Sokobanju na „provetravanje pluća“, šaleći se sa već uveliko ozbiljnom bolešću.

I otišao je, i bio je dva dana i vratio se pomalo ljut na sebe što se za trenutak uplašio i pomislio da odlaskom negde može da ode od svojih problema.

Sećam se – ali o tome neću previše da pričam i neću da se sećam, kad sam čuo da je Gaga preminuo.

Znali smo da je teško bolestan i da se svakodnevno bori kao što se borio celog života sa svim nevoljama.

Vest je proletela gradom, Srbijom, zemljama bivše Jugoslavije i sve to brzinom svetlosti.

I ja se ne sećam da je ikada neki „veliki glumac“ bio toliko voljen i žaljen posle odlaska kao što se to Gagi ukazivalo u svim iskrenim i dirljivim izjavama znanih i neznanih ljudi iz esnafa i građana koji su ga voleli i poštovali više nego što je bilo ko mogao naslutiti.

I žao mi je, baš mi je žao, što o toj velikoj ljubavi Gaga nije mnogo znao – pretpostavljao je da je svoj posao radio najbolje što je umeo i da je bio dobar čovek, ali da su ga ljudi baš toliko voleli i poštovali, to će mu, nadam se, neko reći…

 

 

Sećam se – gledao sam i slušao sam kako je velikim i posvećenim radom prešao dugi put od krštenog imena Dragoslav do Dragana i Gage, da bi u „najboljim godinama“ sam sebe samoironično „krstio“ Lepi Gaga.

Taj nadimak je bio nalik na šalu, ali se s vremenom prihvatio i primio kao „očigledna činjenica“.

Naravno, Gaga je i dalje nadimak prihvatao kao jednu od mnogobrojnih pošalica na svoj račun.

I danas se lepo sećam kako Gaga plovi Savom u svom čamcu pozdravljajući prijatelje na splavovima osmehom i podizanjem ruke uz pozdrav: „Vidimo se!“

(Dnevne.rs /Blic.rs /U Beogradu, januara 2017. godine (Tekst je preuzet iz monografije „Gospodin Mangup“ urednice Radmile Stanković koja je nedavno izašla iz štampe.)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*