PRVI PUT ZA MEDIJE U SRBIJI, OTAC NIKA VUJIČIĆA: Evo koja je prava istina o mom SAVRŠENO NESAVRŠENOM sinu! (VIDEO) (FOTO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
porodica
Foto: Privatna arhiva
Boris Vujičić, protestantski pastor rodom iz Bele crkve prvi put za ovdašnje medije otvoreno o Nikovom pokušaju samoubistva, rodbini u Srbiji, reakciji na rođenje sina bez ruku i nogu, i svađama, radostima i patnjama kroz koje su zajedno prolazili

Nema šta novinari nisu uspeli da “iskopaju” o najpoznatijem motivacionom govorniku na svetu, Niku Vujičiću pred njegov dolazak u Srbiju. Sve se našlo na medijskom meniju – od toga kako je neprevaziđenim predavanjima, uprkos genetskom oboljenju (prim. aut. tetra-amelia sindromu, koji se manifestuje nedostatkom sva četiri ekstremiteta) uspeo milionima širom sveta da “vrati veru u život” do onog malo prozaičnijeg dela – šta će od srpskih specijaliteta probati, gde će spavati, koje kafiće će obići

Sve, čini se, osim one, najvažnije stvari! Ni u jednom trenutku, naime, nije povedena diskusija o tome ko će mu na ovom putovanju najviše faliti i zašto… Iako je ranije planirao, na ovom proputovanju kroz Srbiju sa njim neće biti čovek koji ga je duhovno i doslovno stvorio – njegov otac Boris Vujičić, protestantski pastor rodom iz Bele crkve, čiji su roditelji pre više od pola veka napustili Jugoslaviju u potrazi, kako to obično biva, za boljim životom.

Istina je zapravo mračnija nego što smo mislili. Bar se nama tako, u ekskluzivnom razgovoru sa Borisom Vujičićem čini. Bio je, kaže, odlučan u nameri da sa Nikom, ovog proleća, krene u promociju svoje knjige “Moje savršeno nesavršeno dete” po Srbiji kada je saznao da ima zloćudan rak na jetri, plućima i pankreasu.

Foto: Privatna arhiva

Onkolog mi je dao mesec, do dva života, ali hvala bogu, još sam živ! Izgleda da On ima još neki plan za mene ovde. Koliko dugo, to samo On zna. Iz tog razloga nisam bio u mogućnosti da ovog aprila dođem u Srbiju. Za ubuduće, videću… U svakom slučaju, drago mi je da sam uspeo bar danapišem nešto o iskustvu odgajanja sina, Nika, u knjizi “Moje savršeno nesavršeno dete” i nadam se da će biti od koristi čitaocima – počinje sa nama priču Boris, ne ostavljajući ni u jednom trenutku utisak čoveka, koji se bori za život, već naprotiv tek planira pametno da ga iskoristi.

“Eto, na koga je Nik”, prolazi nam kroz glavu, pre ulaska u dublju priču sa starijim Vujičićemosvrćući se na, ovdašnjoj publici, malo poznate detalje iz njegovog života.

Foto: Privatna arhiva

– Moji roditelji su bili siromašni i to je bio glavni razlog što su otišli u inostranstvo. Poslednju godinu, pre odlaska, proveo sam sa dedom i babom, jer su roditelji već bili otišli iz Jugoslavije. No, moram reći da mi je detinjstvo bilo bezbrižno i lepo, jer kao što to obično biva, sreća i nema mnogo veze sa bogatstvom. Odrastao sam okružen ljubavlju rođaka i prijatelja… Sećam se odlazaka na plažu, fudbala, dečjih uličnih igara… Sećam se i kako me je brat od tetke, u ono vreme gimnazijalac, vodio u Dom kulture na igranke, kako mi je puštao ploče.

Nikada neću zaboraviti ni nedeljna popodneva sa sestrom od tetke, uz odvrnut radio sa kojeg su se čule makedonske pesme. Živeli smo u multinacionalnom selu u kojem se nikada nije gledalo “ko je čiji i kome pripada”. Svi smo bili iskreni prijatelji, uživajući u onome što moja deca, sestrići i sestričine nikada nisu imali. Tome samo mogu da se dive i zavide, jer nešto tako nisu mogli da iskuse u Australiji, iako su živeli u izobilju! Jednom rečju, moje detinjstvo je bilo siromašno, ali lepo.

Foto: Privatna arhiva

I vaša supruga Duška je sa ovih prostora…

– Moja supruga je poreklom Sremica, a ja Banaćanin. Upoznali smo se u crkvi, u koju smo oboje redovno odlazili u Melburnu. U njoj smo se i venčali. Duškina porodica je emigrirala u Australiju kada joj je bilo šest godina, i ona se skoro i ne seća rodnog mesta i života u Jugoslaviji. Skoro ceo život proveli smo u Australiji.

Da li ste i dalje u kontaktu sa rodbinom odavde, šta oni kažu za Nika?

– Naše veze sa porodicom su veoma jake… Bliski smo. To je valjda u mentalitetu našeg naroda i kulturi, koju smo preneli i na svoju decu. U poređenju sa ostalom decom u Australiji, naša su uvek bila bliskija sa svojim rođacima. Rodbini odavde je uvek drago da se vide sa Nikom. Vole ga i dive se njegovom duhu i načinu života. Jedini problem je što Nik ima veoma malo slobodnog vremena i što često ne može da stigne da im se duže posveti.

Foto: Privatna arhiva

Nik u svojoj knjizi piše da “četiri meseca vi i Duška niste mogli da prihvatite da imate dete sa hendikepom”. Opišite iz vašeg ugla te prve teške momente kroz koje ste prolazili…

– Svaki mladi bračni par očekuje prvo novorođenče sa ushićenjem i radošću i niko i ne pomišlja da može nešto naopako da krene. Baš tako, sa radošću i ushićenjem i Duška i ja smo pripremali krevetac i sobu za Nika ne razmišljajući ni o čemu drugom. Doktorski pregledi, baš kao i snimci pokazivali su da je beba savršeno zdrava. Čak smo na vreme saznali i pol bebe, pa smo sobu opremili –  u plavim tonovima. Onda razumete zašto je rođenje našeg prvenca Nika bez ruku i nogu došlo kao šok! Zapravo, ne njegovo rođenje, nego hendikep, koji smo otkrili. Svi smo bili zatečeni, uključujući i medicinsko osoblje… Nije bilo nikakvih nagoveštaja da se tako nešto može desiti.

Foto: Privatna arhiva

Tim pre je bol bila veća?

– Bol, pre svega, što nismo dobili zdravo dete sa svim udovima, a onda i bojazan kako će sin kojeg smo dobili živeti ionako komplikovan život, bez ruku i nogu! Moram da priznam da u tom trenutku nisam ništa drugo video do dete koje će rasti – nepomično i bespomoćno! Dete koje će ceo život zavisiti od drugih! Verujte mi da sam u tom trenutku spremniji bio da prihvatim njegovu smrt nego život onakvim kakvim sam ga zamišljao. Padalo mi je na pamet: “Bože, bolje ga uzmi sa ove zemlje, nego da živi takav život”. Naravno, to nije bio božji plan, pa ni odgovor na moju molitvu, a vremenom se pokazalo da Niki, uprkos svim nedostacima, može da živi normalan i ispunjen život i kao suprug i kao otac, ali i motivacioni govornik, kojeg milioni ljudi prate širom sveta. Svojim sposobnostima, snagom i verom u Boga pokazao je da nema prepreka koje čovek ne može da prevaziđe u životu s ogromnom istrajnošću i upornošću. Time je i meni, kao ocu, pokazao koliko sam u ishitrenoj proceni njegovog budućeg života pogrešio. Vremenom, Duška i ja smo prihvatili našeg sina, radeći sve što je u našoj moći da mu obezbedimo što udobniji i puniji život. Baš na Nikov, i zahtev brojnih roditelja, koji imaju decu sa nekim oblikom invaliditeta, opisao sam naše iskustvo u knjizi “Moje savršeno nesavršeno dete”.

Foto: Privatna arhiva

Nik je često pričao o tome kako nije hteo da vam dozvoli da ga razmazite i da je imao običaj da se kao “džak pasulja” baca sa troseda i čelom podiže sa poda, kao i da je često, na vaše zaprepaštenje, umeo prilično energično da vozi skejt…

– On je uvek bio živahan, a pre svega je imao neodoljivu potrebu za samostalnošću. Moja reakcija na njegove odvažnosti bila je tipično roditeljska. Plašio sam se da se ne povredi, naročito ne tako da trajno ostane nesposoban. Uvek sam mu govorio da mu “ne treba više izazova u životu, nego što ih već ima”, i da posebno čuva kičmu! On je, istina, bio veoma pažljiv, i mogao sam da računam na njega. Kao i sva druga deca, međutim, dešavalo mu se da u zanosu igre sa ostalima, zaboravi na posledice, pa pokoji put i – pretera! No, hvala bogu, ništa se fatalno nije desilo.

Printskrin: BBC

Kako ste saznali da je Nik u desetoj godini pokušao da izvrši samoubistvo davljenjem u kadi, koje će kasnije podrobno opisati u svojoj knjizi?

– Bilo je to ovako… Naš mlađi sin Aron, rekao mi je da odem do Nika u sobu. Otišao sam, a onda je usledio novi šok. Nije mi ni na kraj pameti bilo da Niki pomišlja na samoubistvo. To mi je, međutim, bio nauk da, pre svega, bez obzira koliko mislimo da poznajemo svoju decu, uvek postoji mogućnost da oni nešto kriju od nas. Bilo je to upozorenje da treba više pažnje i ljubavi da posvetim deci. To je nešto što govorim svim roditeljima. Provodite vreme sa onima koje volite i svaki dan im iznova govorite da ih volite! Slušajte svoju decu i nađite im se u nevolji! Svi prolaze kroz krize, ali jako je važno da problemi ne ovladaju nama, i da se protiv njih borimo ljubavlju – prema Bogu, roditeljima, rođacima, prijateljima…

Opišite prvi put kada se Nik vratio iz škole, uplakan jer su ga maltretirali…

– Ne sećam se da je došao uplakan, ali znam da je pokušavao da ne ide u školu. Bio je mrzovoljan i stalno je tražio razloge za odsustvo sa časova… Na kraju smo zaključili da je pravi razlog ovoj apatiji, to što ga pojedinci ismejavaju zbog fizičkog izgleda, te smo ga posavetovali da ne treba zbog toga da izbegava školu, jer izolacijom neće sebe poštedeti uvreda. Ohrabrili smo ga da istupi sledeći put kada ga uvrede, i zamoli dotične da prestanu sa neumesnim ponašanjem. Posavetovali smo ga i da, ukoliko ne prestanu, prijavi dotične – dežurnom osoblju, ali i da se nikako ne izoluje iz društva. Naravno, objasnili smo mu i da ćemo, ako treba, otići sa njim u školu da se svi zajedno suočimo sa huliganima. Na veliko Nikovo iznenađenje, jedan od momaka, koji ga je vređao, na njegovu opasku da to ne radi više, izvinio se! Tako je Niki prebrodio tadašnju krizu.

Foto: Facebook/Nick Vujicic

Da li je istina da je u motivacione govornike, Nik ušao, baš u to vreme, zahvaljujući jednom domaru u školi?

– Da, bio je to gospodin Arnold. Ja nisam znao za to u početku… Još jedan gospodin, izvesni Džon Haime dolazio je jedno vreme kod nas kako bi Nika podučavao javnom govoru. Bilo je to u vreme, kada, moram priznati, još uvek nisam video svog sina kao uspešnog govornika sa karijerom, koju danas ima iza sebe. Njegovu budućnost sam gledao sa jedne konzervativnije i praktičnije strane. Mislio sam da će završiti fakultet i razviti biznis kao računovođa. Danas sam, međutim, zahvalan svim tim ljudima, koji su ga videli bolje nego ja, podstičući ga, hrabreći, i pomažući mu da ostvari ono što mu leži na srcu. Takvi ljudi su vredni svake pohvale.

Mislite li nekada da ste previše vršili na Nika pritisak da bude bolji od drugih?

– Nikada nisam uticao na njega da bilo šta radi da bi bio bolji od drugih. Kompeticiju sam samo koristio u trenucima kada su njegov brat Aron i on učili tablicu množenja, pa čak i tada to nije bilo u duhu onoga “ko će biti bolji”… Sećam se da je onaj koji pogodi tačan odgovor išao korak napred, a koji pogreši – korak nazad, a pobednik je bio onaj koji prvi dođe do cilja!

 Setite se najveće svađe koju ste imali sa Nikom.

– Ne sećam se svađe, ali se sećam tenzije kada je hteo da ide u Južnu Afriku i to sa mlađim bratom. Bilo mi je teško da ih pustim, onako mlade i neiskusne, a same… I to u zemlju, koja je u tom momentu prolazila kroz teška politička previranja. No, majka je bila uz njih, i morao sam da popustim. Hvala bogu, vratili su se živi sa iskustvom koje im je promenilo poglede na svet. Iznenadilo ih je pre svega kako su ljudi tamo uprkos stravičnom siromaštvu ispunjeni i zadovoljni. To je nešto što na zapadu nisu mogli da vide. Baš takav stav ljudi podstakao ih je da im sa još više elana, motivacionim govorima pomognu.

A sećate li se trenutka kada ste na Nika bili najponosniji?

– Ima ih više. Prvo, kada je odlučno insistirao da ide u Južnu Afriku, zbog čega mu se i dan-danas divim. Drugo, kada je 2012. obišao Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Bilo mi je drago što je došao da obiđe svoj narod, i vrati im veru u Boga. Posebno sam bio dirnut interesom i podrškom, koju su mu pružili Novak Đoković, princ Aleksandar, princeza Katarina Karađorđević i patrijarh Irinej. Treći put sam bio posebno dirnut kada je 2014. bio u Vijetnamu gde je došlo da ga vidi i čuje – više od 35.000 ljudi!

Foto: Facebook/Nick Vujicic

Sa kakvom ste zebnjom iščekivali rođenje Nikove dece?

– Nakon iskustva koje smo prošli sa Nikom, razume se da smo trudnoću njegove supruge ispratili s posebnom pažnjom na lekarske preglede. Sve analize su pokazale da će sa decom biti sve u redu, tako da se nismo posebno brinuli. Oni koji su prošli iskustvo s porođajem, znaju da ništa nije, što bi naš narod rekao, “gotovo dok se ne završi”. No, hvala bogu, sve je ispalo kako treba i sa prvim, pa posle i sa drugim unučetom. Danas smo blagosloveni deka i baka. To mogu da razumeju samo oni koji su iskusili taj osećaj.

Foto: Nick Vujicic Facebook

Da li je istina da Nik čuva cipele u ormanu zato što veruje u čuda?

– Da, istina je. O tome nisam imao pojma, dok nam jednom prilikom nije, onako uzgred, rekao. No, njegov život ne zavisi od toga. On je srećan onakav kakav jeste. Bog čini čudesa, i napravio je čudo od Nikijevog života! Od bespomoćnog čoveka, kakvog sam ga video prvog dana kada je stigao na svet, napravio je izvanrednog čoveka, kakav je danas! No, samo Bog zna šta nam je potrebno za život. Mi verujemo u živog svemogućeg Boga, u Hrista koji je činio čuda zapisana u Bibliji. Nema šta Bog ne može. U Bibliji lepo piše da “ako ištemo bilo šta od Boga, po volji Njegovoj biće nam dato”.

Zašto Bog, ako nas voli dopušta da patimo?

– Ovo je pitanje koje se ne može dokučiti do srži. No, da možemo videti ljubav božju, možemo i to kroz Hrista koji je umro umesto nas da bismo mogli večno živeti. Dakle, Bog želi, i uvek je želeo da čovek večno i srećno živi! Razlog svih patnji je greh, koji leži u ljudskoj sebičnosti. Bog dopušta i daje nam prilike da iskusimo i uvidimo posledice greha i plodove dobrote i ljubavi, i da tako cenimo i izaberemo dobro i ljubav… Da nema svetlosti, nikada ne bismo znali šta je dan! Da samo dobro postoji, nikada ne bismo znali šta su greh, zlo, patnja i sotona.

U čemu vam je Nik najsličniji, a u čemu je bolji od vas? I šta je nasledio od majke?

– Najsličniji mi je u tome što nema tremu kada drži govore, i što voli investiranje u nekretnine i tržište… Ima nepogrešivu procenu da li će cene na tržištu skočiti ili pasti. No, moram priznati da me je istovremeno na oba polja i prevazišao! Od majke je, pak, nasledio duhovitost, i pozitivan pogled na svet!

(Katarina Vuković /Telegraf)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone