Pre 37 godina narodi Jugoslavije čuli su NAJTUŽNIJU VEST od ovog čoveka

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
vest
Foto: printscreen/youtube
Na današnji dan, pre tačno 37 godina, umro je Josip Broz Tito. Prisećamo se te 1980. godine i čoveka koji je smrt predsednika saopštio Jugoslaviji.

Maj 1980: Spikeru Miodragu Zdravkoviću pripala je dužnost da tv-gledaoce prvi obavesti o smrti Tita.

Sigurno je – u sećanju ni jednog Jugoslavena neće izbledeti slika i reči izgovorene te večeri 4. maja 1980. godine, nešto posle 19 sati iz studija televizije, u etar, u svet:

– Umro je drug Tito… To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije… Uskoro ćemo emitovati izveštaj sa sednice Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

 

Te reči, vidno potresen, ali dostojanstven, izgovorio je Miodrag Zdravković, nekadašnji dečak-partizan, spiker Radio-televizije Beograd.

I spiker je samo čovek. Čak i kada ima iskustvo i ugled jednog Miodraga Zdravkovića. Čak i kada unapred sazna da će on biti taj koji će najtužniju vest saopštiti gledaocima televizije.

A Miodrag Zdravković je znao.

– Četrnaestog februara rečeno mi je da se ne udaljavam iz Beograda i da stalno budem u vezi s televizijom, sa svojom redakcijom. Niko mi nije rekao zbog čega, to sam naslutio čitajući saopštenje doktora o zdravstvenom stanju predsednika.

Josip Broz Tito je mesecima bio u kritičnom stanju
Foto. privatna arhiva

Prethodna noć bila je kritična. Sledeći dani doneli su izvesno poboljšanje stanja zdravlja i svakog čoveka blažila je i veselila rečenica da se „predsednik Tito subjektivno oseća bolje.“ I mene – nekad toliko da sam gotovo zaboravljao na ono što mi je rečeno o neudaljavanju.

U rečima povremenog ohrabrenja iz svakodnevnih saopštenja doktorskog konzilijuma Kliničkog centra u Ljubljani tražili smo više nade nego što su ona pružala.

– Negde sredinom marta moji urednici u redakciji su mi prećutno stavili do znanja za kakav sam težak zadatak određen. A ipak, svi smo se nekako nadali da će vesti iz Ljubljane ukloniti naše strepnje… Prisiljavao sam sebe da rasuđujem kao novinar, profesionalac, ali sam bio duboko potresen. Zamišljao sam kako će to izgledati. Hrabrio sam sebe da ću, s obzirom na svoje iskustvo, moći to da uradim na profesionalan i dostojanstven način. To se od mene zahtevalo i očekivalo. A kako – to nisam znao. Reči koje bi trebalo izgovoriti, nisam se usuđivao čak reći ni u sebi. I opet sam misli odlagao: to se, ipak neće dogoditi – rekao je Zdravković u intervjuu za „RTV reviju“ davne 1980.

Čovjek voli da veruje u čuda – da se onom ko nam je drag zlo ne može dogoditi.

– A onda prvo neugodno iznenađenje: posumnjao sam u sebe, svoje profesionalno iskustvo, ono čime sam se hrabrio. Bilo je to 23. aprila – kaže Miodrag Zdravković, i nastavlja:

– Imao sam slobodan dan, bila je sreda, sedeo sam kod kuće. Saopštenje doktorskog konzilijuma i danas pamtim od reči do reči: Stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita je i dalje kritično. Pored postojećeg komatoznog stanja drug predsednik se od sinoć nalazi u šoku… Tada sam prvi put istinski shvatio šta me čeka, tada sam, nije muški da priznajem – zaplakao. I uplašio se da bi mi se to moglo dogoditi i kad budem to morao da pročitam.

Naravno, Zdravković se nije usuđivao da o tome bilo kome govori. I opet dani prikupljanja snage, pribiranja, stalni eho: to neko mora da uradi, to je jednostavno, zadatak. A onda, nekoliko sledećih dana svakodnevna saopštenja iz Ljubljane ponovo daju nadu.

 

Četvrtog maja, Miodrag Zdravković je opet bio slobodan. Kod kuće, uz televizor. Popodne, pošto je objavljen bilten o stanju predsednikovog zdravlja u kome su dominirale reči „smetnje u kardiovaskularnom sistemu“, usledio je poziv iz redakcije.

Spiker se spremio i otišao u televiziju.

– Ne sećam se trenutka ni tačnog vremena kada sam dobio saopštenje koje je trebalo da pročitam. U hodniku koji vodi prema studiju, doživeo sam još jedno iznenađenje. Tu je već bila filmska ekipa koja je snimala taj moj dolazak i to me je nekako preseklo. Na onu punu meru odgovornosti i koncentracije koju sam imao, to je još nešto dodalo, ne znam tačno šta, ali osećao sam da je najveća kriza na pomolu. Znam da sam nekako ušao u studio, seo i da sam bio strahovito zadihan, kao da sam trčao kilometrima. Prišao mi je Milan Vukos, naš generalni direktor, da još jednom pogleda tekst i rekao mi da dopišem treću rečenicu, ono „uskoro ćemo“. Automatski sam počeo da pišem ono što diktira i najednom zastao – za trenutak se nisam mogao setiti kako se službeno zove naša zemlja… Sve su to bili delići sekunde, a meni tako dugi.

Kada su iz režije programa upitali Zdravkovića da li je spreman, odgovorio je:

– Nisam!

I odmah je shvatio da je svako odlaganje sve gore, da je program prekinut, da su televizijski ekrani „beli“, da je ćutnja zapravo nemoguća i nedopustiva. Još jednom su snaga, volja, profesionalnost spikera morali da pobede srce.

Zdravković je dao znak režiji da je spreman, kamere su se uključile i on je izgovorio reči koje su zaparale srca i paralizovale umove skoro svakog čoveka u SFRJ:

– Umro je drug Tito…

– Kako sam taj tekst pročitao, ne znam. Svestan sam samo da sam u jednom trenutku zastao kod neke reči, ali sam nekako pročitao sve do kraja…

Spiker je, na kraju, morao da nadvlada čoveka.

Napomena: Ovo je intervju iz RTV Revije koji je 1980.godine sa Miodragom Zdravkovićem vodila Slobodanka Veselinović

 

(Dnevne.rs/Blic.rs/zvor:Yugopapir)

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*