PASTIR I VUK: Istinita priča sa Balkana o prijateljstvu pastira i zveri

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

besna-zivotinja

Pre 30-ak godina su jednog vremešnog pastira, koji je preko 70 godina čuvao ovce upitali novinari: ”Možete li da nam ispričate nešto posebno što vam se dogodilo tokom tih godina?”

Razlog, zašto su novinari uopšte došli bio je taj da je država odlučila da mu dodeli počasnu penziju za njegov 80. rođendan, jer je pošteno obavljao svoj posao, eto već punih sedam decenija.

Ako jedna reč ima toliku snagu da naljuti, zašto neka druga ne bi imala moć da leči (POUČNA PRIČA)

Starac se na početku opirao, da je on običan pastir i već mu je bilo neprijatno što su uopšte došli oni kojima se ni u snu čovek ne bi nadao, a kamoli da će još o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje.

  

Novinari kao novinari, napadni kao osice, nisu hteli tek tako da odu, a prostodušni je starac na kraju ipak popustio i započeo priču.

Imao je on običnih priča, koje su za “običnu raju” i koje se mogu pričati uz vatru deci, ali je mislio da su one suvišne. I onda je počeo priču:

„Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako štene. Onako mali mi se svideo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja. Već nakon par dana sam ga zavoleo. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim što sam i sâm imao. I pseto je lepo napredovalo.
No, seljani su me zadirkivati govoreći da je to vuk i da bi trebalo da ga ubijem jer će se dogoditi veliko zlo. Kako sam mogao da ih poslušam kad mi je srcu priraslo?

Pseto je postalo kršno, veliko, i kad bih ponekad nešto zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavši da mi to sam donese. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je u čuvanju ovaca.

Jednog kasnog, letnog popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša.Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu plandovale u senci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile.

Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna! Neko krkljanje i režanje! Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da vidim ipak šta se dešava. Vrata kolibice su gledala na zapad.

 U smeru prema Suncu moj je pas sedeo. Njuška mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut postranice, sunce mu je sijalo kroz oči. Kao da je mesto njih imao dve žeravice. Sve je izgledalo tako nestvarno tim više, što se ispred njega nalazila hrpa još uvek vrelog mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio što se dogodilo…

Ušao sam hladno, mirno u kolibu i skinuo pušku iznad vrata i ponovo izašao.

Podigao sam lagano pušku, nanišanio u glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomakao. Kao da je osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam uložio u njega. Povukao sam obarač i on je pao.

Da bih nekako spasio, što se spasiti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je bilo i sram što ranije nisam poslušao seljane. Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti leševe ovaca u kolica.

Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepašćenje kada sam između ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice…

Srce mi se steglo, a na oči mi grunuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu na nebu…

Od onda je prošlo 60 godina, a ja tu sliku ne mogu zaboraviti, kao da se danas desilo. Od onda sam se nekako povukao u sebe. Reči su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga.

Cena toga je bila visoka, a niko me nije pitao da li želim da kupim to iskustvo…“

(Dnevne.rs /balkanspress.com )

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone