Ovo je Jelena – najusamljenije dete u Srbiji, ali razlog bi svima mogao da nam bude inspiracija

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
dete
Jelena Avramović ima 12 godina i već dve godine živi sama u podstanarskoj sobici, kako bi joj škola bila bliže.

Samoća je konstanta u životu Jelene Avramović, 12-godišnjakinje iz Šćepanice, sela na obroncima planine Jadovnik u jugozapadnoj Srbiji.

Kao jedno od dvoje dece u celom regionu Jadovnika, Jelena je dve godine bila jedini učenik u područnoj – četvorogodišnjoj školi u Gornjim Stranjanima, udaljenoj sedam kilometara od njene kuće.

Pogledala mi je u dlan i rekla: Umrećeš ove nedelje!

Sreća joj se malo nasmešila kada je krenula u treći razred, jer joj se tad pridružilo i drugo dete – njen mlađi brat Goran, s kojim je dve godine delila razred, prenosi Al Jazeera.

“Tada je bilo lepo, imala sam s kime da se družim. Goran je bio prvi, a ja treći razred, onda ja četvrti, a on u drugi, a ustvari smo bili u istom razredu i imali istu učiteljicu”, priseća se Jelena.

Razred pun dece

Jelenin otac Blagoje kaže da na Jadovniku ima više divljih životinja nego ljudi, koje su često njegovoj deci bile jedini prijatelji. “Zna biti dana i dana da nikog na celom Jadovniku ne sretnete. Teško je decu odgajati u takvoj sredini”, žali se Blagoje.

Danas njegova ćerka živi u Brodarevu, gradiću ispod Jadovnika, u kojem je nastavila osnovnu školu, a budući da je skoro pa nemoguće da u jednom danu stigne od svoje kuće do škole na nastavu i potom se vrati.

Iako je srećna što je konačno došla u razred pun dece, u učionicu u kojoj se čuje graja, a deca se na velikom odmoru igraju sa decom, a ne sa kucama ili zamišljenim prijateljima, ona je ponovo usamljena.

Jelena od svoje 11. godine, odnosno od dana kada je krenula u peti razred osnovne škole, živi sama, kao podstanarka u jednoj sobici u Brodarevu, a za koju njeni roditelji mesečno plaćaju 30 evra plus račune za struju i vodu.

Stanodavac Simo Vranić, dok nas odvodi do Jelenine sobe, priča kako je ona verovatno najmlađi podstanar od Prijepolja do Užica, ali i – najmirniji.

“To se dete živo ne čuje. Zvali smo je da dođe kod nas, da se poigra sa našom unukom, da jede, ali nikad ne dođe. Čim se završi škola, ona uđe u sobu i više ne izlazi. Rekao sam joj da se uveče ne zaključava, jer ko zna šta se može desit, pa da možemo da joj pritrčimo”, priča Simo.

 Pre nego smo ušli, Jelena je raspremila sobu i naložila vatru. Na početku hladna sobica, ubrzo se ugrejala od vatre koja je bubnjala u maloj peći. Jelenina podstanarska soba skromno je nameštena stvarima koje joj je sa sela doneo otac.

Kauč, vitrinica za garderobu, sto sa stolicom, televizor i peć na drva – upotpunjuju enterijer u kojem Jelena provodi svoje detinstvo.

Planovi za budućnost

Ona nema kompjuter, tablet, Facebook profil, nema ni jednu jedinu igračku… Ali ni zbog toga se ne žali. „Imam televizor i nije mi dosadno. Kad ne gledam televizor, učim, čitam lektiru”, kaže tiho.

Iako joj je samo 12 godina, ova devojčica kaže da se ne plaši da spava sama u sobi, niti se žali na samoću. Ustvari, ona se ne žali ni na šta. Ni na to što se budi u hladnoj sobi, pa sama loži vatru, što se sama hrani, sama se brine za svoju garderobu, sama savladava teško školsko gradivo…

Pitamo je zna li da kuva, kako se hrani i snalazi za ogrev.

“Tata mi donese drva, donese mi lekove kad sam bolesna, nešto hrane, a uglavnom kupim sebi u gradu – nekad pitu, nekad kifle”, kaže i pokazuje vreće sa iscepanim drvima i dva sirupa na stolu.

Kaže da su njene drugarice bile iznenađene kad je rekla da sama živi, pa su u početku navraćale da vide njenu sobicu. “Došle su iz znatiželje, malo tu bile i otišle.” Stanodavac Simo dodaje kako njegovo dvorište oživi kada dođe Jelenin brat. “Kad je Goran tu, on samo tutnja dvorištem i sve je veselo”.

TATA SE OVOME NIJE NADAO: Evo šta je snimila kamera koja je bila u sobi njegovih beba bliznakinja! 

Po Jelenu vikendom dolazi otac i odvodi je kući u Šćepanicu. To su za za nju najsrećniji dani – jer ponovo bude s bratom i mamom, koja, kako kaže, po ceo dan radi na njivi i oko stoke.

Priseća se jednog vikenda kad nije mogla da ode kući jer su u školi nadoknađivali dane za praznike i počinje da plače – tiho i stidljivo. Ali, brzo obriše suze i priča o planovima za budućnost.

“Iduće godine će mi doći brat, jer i on kreće u peti razred pa mora ovde u školu”, kaže, dok joj smiješak titra na licu. Jelena planira nakon osnovne da upiše srednju školu u Užicu, a potom i fakultet.

Dok nas prati, kao što odrasli prate goste na vratima, i Jelena zastane na pragu, uhvati za kvaku na vratima i priča duže nego što je pričala dok smo sedeli.

Kaže da joj je želja da završi školu za učiteljicu, a onda se zaposliti u školi i to onoj koja ima razrede – pune dece, a onda zatvara vrata i vraća se u svoju podstanarsku sobicu.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone