OTAC JE IZBACIO SVOJU ŽENU I DVOJE DECE IZ KUĆE: 30 godina kasnije, video je konobaricu i shvatio… (FOTO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
konobarica
Foto: foto topratedviral
Šin Vejlen iz prve ruke zna kakav bol i traumu može da napravi bolan razvod. On se živopisno seća dana kada je kao dečak došao kući, kako bi video oca da menja brave na kući.

Dogodila se burna svađa ranije tog dana, pa su Šin, njegov mlađi brat i njegova majka izbačeni iz kuće i odjednom su bili prepušteni sami sebi.

Sada kada je Šin postao samohrani otac troje odrasle dece, počeo je da shvata snagu i odlučnost koja je bila potrebna njegovoj majci da gura napred, vaspitavajući njega i njegovog brata protiv svih šansi.

Nedavno, Šin je odveo svog sina na večeru u Kineski restoran. Nije mogao a da ne primeti da je nešto jako poznato kod konobarice.

„Nakon kratkog čavrljanja i dopunjavanja vode, imao sam osećaj da ova samohrana majka nije želela da bude tu, ali je morala i „nabacila“ je svoj najbolji osmeh“, napisao je Šin na Fejsbuku i dodao: „To mi je nekako iskidalo srce.“

Ova prijatna, ali nekako izmučena konobarica podsetila je Šina na majku.

Umesto da samo plati svoj račun i ode, Šin je uradio nešto za konobaricu u kineskom restoranu što je oduševilo celu internet zajednicu. Kada budete videli šta, verujemo da ćete i vi biti ganuti. Ovo je njegov Fejsbuk status:

1. Razvod

„Dan kada su se moji roditelji razveli večno je ostao u mojimmislima.
Otac i ja smo se gadno posvađali.

Majka, mlađi brat i ja smo otišli jer je otac poludeo.

Te noći smo ostali u hotelu.
Kada smo se sledećeg dana vratili, on je promenio sve brave.

Gledao sam kako ga majka moli kroz vrata da nas pusti unutra da uzmemo stvari itd.

Nije hteo.

Morali smo da se vratimo kasnije tog dana sa policijskom pratnjom.“

„Nikada neću zaboraviti policajce koji su mi dali crnu kesu za đubre i rekli da imam 10 minuta da uzmem neophodne stvari.

Uzeo sam svu garderobu koja je mogla da stane u kesu i to je bio poslednji put da sam kročio u svoju kuću, u kuću u kojoj sam odrastao.

Nije bilo mojih bejzbol trofeja.

Niti ijedne od 10.000 bejzbol sličica.

Ništa od mojih stvari. Dođavola, ostavio sam i svoju kornjaču ljubimca.

 

Moja majka, brat i ja smo se preselili u malu garsonjeru i nismo imali ništa. Ljudi iz crkve su nam dali tanjire, šerpe, kauče, krevete i hranu.

Moj otac je uzeo sve sa računa iz banke i bukvalno ostavio mamu bez dinara. Ništa nije mogla da uradi. Bez porodice. Bez podrške osim stranaca iz crkve.“

„Do dana današnjeg zaista ne znam kako je ona uspela. Nemam predstavu kako se nije bacila sa neke zgrade. Ja bih.

 

Sećam se jasno kako sam prolazio pored njene sobe i video je noću kako se moli. Mogu samo da zamislim kakvi su bili njeni razgovori tada sa Bogom. Mogu samo da zamislim količinu suza koje su jurile niz njeno lice dok se molila Bogu za pauzu u životu.

Osećao sam njenu bol. U mnoge stvari sam sumnjao, ali ova majka sa dvoje dece nikada nije odustala. Nijednom!“

„Počeo sam da shvatam kroz šta je prolazila kada je radila nekoliko poslova, tek kada sam ja postao samohrani otac. Nikada nisam razumeo dok sam bio mlad patnju i trud koji je ulagala za mene i brata. Mnogo je radila samo kako bismo uspeli.

Uradila je sve što je mogla da moj brat i ja imamo sve što nam treba. Ali baš je radila. Mnogo!“

„Večeras kada smo moj sin i ja seli u ovaj mali kineski restoran koji volimo, video sam novu konobaricu. Isticala se. Vlasnici su bili Kinezi, radnici takođe, a ona je bila mala bela konobarica.

Bila je apsolutno fantastična i stalno je davala mom sinu komplimente na njegovim manirima. Pojeli smo večeru.

Zokom tih kratkih razgovora, osetio sam da ova samohrana majka ne želi da bude tu, ali mora i daje sve od sebe da se nasmeje. Pocepalo mi je srce.

Odmah sam se setio svoje majke i video istu muku u ovoj ženi kao što sam video u mojoj majci. Samohrana majka. Možda sopstvenim izborom. Možda ne!“

„Rad sredom uveče obezbeđuje toliko da bude hrane na stolu i cipela na dečijim nogama. Ne zbog statusa, već da se živi.

Da može da obezbedi stvari za decu koje će ih nasmejati. Ja osećam empatiju za nju, ja osećam njen bol. Ne mogu ni da počnem da mislim kako je nekim majkama. Ja znam da moj bakšiš neće platiti njenu stanarinu, niti proteze za decu.

Neće joj napuniti ni frižider, ali sam se nadao da ću večeras bar nabaciti osmeh na njeno lice i da može da ide kući njenoj deci srećnija nego što ih je ostavila danas.

Ja ne znam njenu priču. I ne moram da znam. Večeras sam osetio da sam ovo negde uradio za svoju majku i da su moju majku možda ovakve stvari držale da izdrži u noćima kada je htela da ostavi sve. Ne znam. Verovatno nikada neću ni znati.“

„Ali znam ovo. Bio sam blagosloven van svake mere i moja majka je zaslužna za moje postojanje. Ona me je naučila kako da opet ustanem kada padnem. Ona me je naučila šta je rad i trud.

Nadam se da će ocvaj mali gest sa mojim sinom ulepšati ovoj ženi veče i život tako da će ustati ujutru i boriti se još više. Moje veliko poštovanje svim samohranim majkama.

Vi ste divne, vaša deca vas stalno gledaju. Kao što sam ja gledao svoju majku. Mama, volim te!

Ti si moj heroj!“

(Top rated viral)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone