Nikola je POKLONIO MILIONE EVRA prijateljima i otišao da živi u ŠUMI! Evo koja je njegova priča (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
nikola
Foto: Printskrin: YouTube/Mantreshvar Margii
Mladi Hrvat Nikola Borić (39), jedan od najboljih svetskih atletskih trenera otišao je u šumu iznad slavonskog sela Kokočak i počeo je da gradi svoj dom. On, živi kao pustinjak, ne želi internet, struju, vodu.

Selo Kokočak u Parku prirode Papuk, gotovo i ne postoji na mapi. U Kokočaku je do do skora živelo tek petoro ljudi. I onda, na čuđenje svih, u šumu iznad sela došao je i počeo da gradi svoj dom Nikola Borić (39), jedan od najboljih svetskih atletskih trenera.

Dodatno čuđenje izazvao je najavom da ne namerava da uvodi ni struju, te da mu ne trebaju ni voda ni internet ni televizija ni radio niti drugi ljudi. Ipak, najviše je sve iznenadio kad je rekao da je sve materijalno što je do tada imao u životu podelio prijateljima. Sebi je ostavio tek toliko da kupi zemljište na kojem će izgraditi brvnaru od prirodnih materijala i “uživati u svom duševnom miru”.

Printskrin: YouTube/Mantreshvar Margii

*Printskrin: YouTube/Mantreshvar Margii

– Moja filozofija se svodi na život u skladu sa prirodom, bez ikakvog otpada, ne proizvoditi nikakvo smeće, pomoći lokalnoj zajednici i sebi naći mir. To sam sve pronašao u ovom selu i moj dolazak ovde, koliko god to vama zvučalo i izgledalo radikalno, nije bila odluka koju sam doneo preko noći.Novac me nikada nije previše zanimao, iako se lepio za mene, i u njemu nije nikakav problem.

Jednostavno, hteo bih se sad malo više posvetiti prirodi i promeniti kompletan način života. Želim biti čoban – priča Nikola, koji je osvojio niz zlatnih medalja na Svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama.

Pre tri godine, kad je u potrazi za duševnim mirom nabasao na neki oglas i tragom njega došao u Kokočak, Nikola je već na prvi pogled znao da će to mesto biti njegov raj. Kaže, obišao je celi svet, svuda je sa svojim vrhunskim atletičarima dočekivan kao kralj i imao najbolji je mogući smeštaj, ali – nigde nije doživeo da može da pije vodu iz potoka, na primer.

Pregledavajući parcelu koja se nudila za prodaju, između stabala je raširio mrežu za spavanje i na njoj spavao danima. Znao je da će se tamo vratiti. Po povratku u Tursku, u kojoj je tada bio glavni trener atletičarske reprezentacije te zemlje, svom poslovnom partneru je poklonio firmu vrednu milion evra i rekao da ga to više  ne zanima.

– Meni materijalne stvari ništa ne predstavljaju u životu. Za mene je život u Kokočaku postao dosad moj najveći životni izazov. Nemam nikakvih planova, sve mi je svejedno, sad mi može pasti na pamet da upalim automobil i odem na Severni pol. Znam da za sutra jedino moram da pripremim drva, jer sam ostao bez njih, i to je sve – tvrdi Nikola, kroz smeh.

 

U poslu u kojem se bavio Nikola Borić je dostigao vrh. Kaže, u atletici se “popeo na Mont Everest, iznad toga nema ništa, a svi ponovni usponi nisu mu bili više zanimljivi”.

– Volim, obožavam svoj trenerski posao, ali, jednostavno, izgubio sam motivaciju da radim i sve te uspehe ponavljam – priča Nikola.

Od “tekovina civilizacije” Nikola je u Kokočak poneo samo Ladu Nivu, bez koje je nemoguće doći do njegove brvnare, poluraspadajući mobilni, kojeg uskoro planira da “baci u potok” i motornu testeru, kojom je raskrčio šumu. Dok nije izgradio kolibu, spavao je na balama sena pored velikog bureta koje je pretvorio u peć.

– Kad je pao sneg, sedam dana se nisam spuštao u selo. Prijatelji su pokušavali da me dobiju na mobilni, ali baterije su mi otišle. Kad su konačno u panici došli do mene, našli su me kako sedim u kratkim rukavima pored tople bačve u brvnari. Samo sam se nasmejao i začudio se zašto su se uplašili – priča Nikola.

U divljinu nije poneo nikakvu knjigu i kaže da “uživa što mu je glava prazna”.

– Ništa mi ne nedostaje i o ničemu ne razmišljam – kaže Nikola.

Društvo mu pravi tek udomljena maca koju zove jednostavno – Maca.

– Sve ovde je moje, zemlja, drvo, hrastove grede sam dobio s jedne kuće stare 120 godina, cigle od komšija, televizor nemam, radio nemam, internet nemam, mobilni punim kod komšija i  prvi put sam istinski srećan – rekao je Nikola.

(Telegraf.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone