Književnica Isidora Bjelica: Boga molim da se desi čudo, muž i deca mi ne daju da odustanem

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
pisac
Isidora Bjelica Foto: Emil Čonkić /Alo.rs
Izreku da nesreća nikad ne dolazi sama, znamo svi. Međutim, nesvakidašnja je pojava da se osoba četiri puta nađe na ivici života i ne odustane od borbe.

Baš to se desilo književnici Isidori Bjelici, koja boluje od kancera. Mada je na stalnim teškim terapijama, bolnička postelja nije joj oduzela vedar duh, po kome je prepoznatljiva, ni snagu da u trenucima kada je i njoj potrebna pomoć sasluša druge i pomogne im. Posle dva nastavka bestselera „Spas“ u kojima je opisala svoj put telesnog stradanja i napor koji ju je vodio do duševnog vaskrsnuća, jedna od najkontroverznijih ličnosti sa naših prostora podelila je sa čitaocima i roman „Sama“. Posvetila ga je Vladi Georgievu, koji joj je među prvima finansijski pomogao da nastavi borbu sa opakom bolešću. U pauzi između dve terapije, Isidora je smogla snage da za naš list iskreno govori o svojoj bolesti. Na pitanje u čemu je pronašla motiv za pisanje u teškim trenucima, Bjelica za „Novosti“ odgovara:

– Knjiga „Sama“ je neka vrsta moje kognitivne biografije, traganje za smislom šta radimo na planeti Zemlji, šta je svrha svega što zovemo život i zašto ima toliko patnje i bola? Roman je priznanje o stvarima o kojima nisam pričala pre odlaska u Meksiko, do problema sa sajentolozima. Drago mi je da moja potraga pomaže ljudima, jer primam stotine pisama u kojima se zahvaljuju i ističu koliko im znači da shvate šta je ljubav, kako se ona uči, zašto trpimo bol i kako da se odbranimo od zla u svakodnevnom teškom i neizvesnom životu.

* Na koji način treba učiti o emocijama?

– Roman otvoreno govori o mnogim mojim lutanjima i greškama. Verujem da je čisto srce jedino koje zna šta je dobro za nas. Često nam je teško da donosimo odluke, a zapravo treba da shvatimo da ne smemo uvek da slušamo um i misli, već srce. Spas je u tome da ne tražimo pravdu nego milost, a staza milosti i praštanja jedini je put ljubavi.

* Kakvo vam je zdravstveno stanje?

– Pre dva meseca imala sam više od 70 metastaza u terminalnoj fazi na jetri i u grudnom košu. S obzirom na to da četvrti put bijem bitku, činilo se da su mi šanse nikakve. Sada je tumor marker dvocifren a ne četvorocifren, i moji divni lekari iz bolnice „Asibadem sistine“ se nadaju da ću na sledećem pregledu biti u remisiji. To je apsolutno čudo. Ne razmišljam mnogo, trpim i molim se Gospodu, Majci Božjoj, Svetoj Petki i Svetom Nektariju, da se desi čudo protivno statistici. Mogu da dišem i spavam, što je predivno.

HRABROŠĆU PROTIV BEDE – Ljudi Isidoru doživljavaju kao hrabru i borbenu ženu. A kako bi ona sebe opisala? – Znači mi što me drugi tako doživljavaju, jer onda moram da održim taj standard – veli Bjelica uz osmeh. – Iskreno, ne znam. Sebe pokušavam da opišem kroz knjige. Hrabrost je blagoslov Duha Svetoga. Bitna je naša odluka da taj dar primimo. Ljudi su mali i slabi, a hrabrost je način da nadiđemo ljudsku bedu.

* Odakle crpite snagu?

– Beskrajno volim život, uprkos najstrašnijem stradanju koje sam prošla. Možda sam baš tako i naučila koliko je vredan. Da mi je neko rekao šta me sve čeka i šta ću izdržati, rekla bih da živ čovek to ne može da podnese. A onda pogledam Vilu i Lava, njihove tužne lepe oči i znam da moram dalje. Ta dva para očiju me drže, zbog njih se ne predajem i ponovo ustajem. Kad pomislim da ne mogu više, oni me zagrle i dobijem volju i snagu. Deca i suprug Nebojša mi ne dopuštaju da odustanem.

* Kako obuzdavate strah od neizvesne budućnosti?

– Bolest sve opustoši. Nekima i srce i humor. Dokle god mogu da se šalim, ima nade za mene. Kada sam u oktobru gledala snimak sa 77 metastaza koje svetle, doktorka je rekla da nikad nije srela pacijenta koji je bolje podneo lošu dijagnozu. Kazala sam joj „Draga, ovaj Titanik tone četvrti put, čemu plač i frka?“ Dobra vest je da na snimku vidimo da nema metastaza na centru za humor, dakle, nije najgore! Nema osobe koja se ne suočava sa strahom, naročito kad je na samrti. Ali sa njim se ne treba boriti, strah treba prihvatiti kako bi nestao.

* Da li ste bili u iskušenju da sve prepustite sudbini?

– Naravno, bilo je dana kada sam padala. Mnogo je komplikovanih operacija, teških terapija i bolova. Ali, kada padneš na samo dno, nešto te tera da ustaneš. Nerazumljivo je to čoveku za koga je život nešto što podrazumeva. Za mene nema vremena, svaki dan je dobitak i zahvalna sam za svaki minut lepote, sreće, radosti, sunca. Tada shvatiš kako je život čudesno lep i nikad ti nije monotono. Dosada je privilegija onih koji su nesvesni svoje smrtnosti.

* Kakve su sada prognoze?

– Kad sam pre nekoliko meseci to pitanje postavila doktorki, pokazala je prstom na nebo, na Boga. Dakle, ostaje mi nada. Beskrajno sam srećna što se bližim remisiji, ali, ne mislim na prognoze i dijagnoze. Snimke i nalaze držim u napukloj bakinoj torbi za šešire i ne čitam ih. Ona je govorila da se i najgori nalaz, ako ga namirišemo, lakše podnosi. Moji mirišu na „šanel 5″. Uzdam se u Boga i radujem svakom danu. Svesna sam težine situacije i ne propuštam ni minut života da radim na sebi, budem bolja, dajem i primam ljubav.

LjUBAV KAO KLjUČ – Na pitanje koja je njena poruka ljudima, naša sagovornica odgovara: – Moje knjige su moje poruke. „Sama“ je moj način da ljudima prenesem ono što sam naučila na najteži način, da ne moraju da dođu na ivicu života da bi promenili loše stvari u sebi. Ljubav je ključ, mada većina ne zna da ga upotrebljava. Svi pričaju o ključu, a ja govorim i o bravi.

* Kako se vaša porodica nosi sa situacijom?

– Ah, svega ima, to je stalna drama. Sreća pa smo dramaturzi i znamo pravila ekstremnih situacija. Trudim se da oni pate što manje i da ih, kad god mogu, zasmejavam. U mojoj porodici nema rutine i dosade. Ne znam zašto nas je zadesila ova situacija, ali, šta je tu je. Uvek sam se držala gesla Oskara Vajlda, da je naš život najveće umetničko delo, samim tim i u umiranju čovek ima ili nema stila.

* Kako gledate na budućnost?

– Imam samo sadašnjost. Prošlost ne postoji, budućnost je iluzija. Postoji samo sada. Moja porodica je moj život. Moji čitaoci su moja snaga. Nemam planove, ali, uvek imam snove, od kojih ne odustajem, baš kao ni od pisanja. Što bi rekao Bajron, znam samo dve stvari, da pišem i plivam. I to radim.

(Novosti.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone