HTELI DA UBIJU PIKSIJA: Posle 27 godina POLICAJAC SA MAKSIMIRA otkrio užasan plan Bed Blu Bojsa (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
fudbaler
Foto: printscreen/youtube
“Zašto njega? Verovatno zato što je bio u rangu s Bobanom, njihovim ljubimcem i kućnim prijateljem Franje Tuđmana,” poručio je čovek koji je bio na dužnosti tog dana na zagrebačkom stadionu

Maj 13, 1990. godine smatra se nezvaničnim početkom rata kojim je Jugoslavija razorena. Neredi na utakmici u Zagrebu između Dinama i Crvene zvezde i dan-danas bude najgora sećanja ne samo zbog užasa viđenih na “Maksimiru”, već i zbog perioda koji je neminovno usledio posle.

A 27 godina kasnije, dobijamo potvrdu da je taj dan mogao da bude još tragičniji.

U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“, policajac iz Bosne i Hercegovine Refik Ahmetović, koji je bio tada na dužnosti na “Maksimiru”, otkrio je da je postojao plan Dinamovih navijača Bed blu bojsa da ubiju igrača crveno-belih Dragana Stojkovića Piksija!

– Kad smo malo stegli pripadnike Bed blu bojsa koji su sa severa utrčali na teren i pitali ih šta je bio motiv onog divljanja, čuli smo sledeće: “Dogovor je bio da se Piksi ubije!” Svi su govorili da su dobili naređenje da se ubije Dragan Stojković. Ubrzo je, s promenom vlasti, došlo do smena po policijskim upravama pa se nije ni insistiralo na tome da se otkrije od koga je stiglo naređenje o Piksijevoj likvidaciji. (…) Zašto njega? Verovatno zato što je bio u rangu s Bobanom, njihovim ljubimcem i kućnim prijateljem Franje Tuđmana – rekao je Ahmetović.

U neredima 193 povređena, od kojih 117 policajaca. Podneto je 20 krivičnih i 60 prekršajnih prijava.

– Tada sam bio u stanici javne sigurnosti Dubrava u Zagrebu. Tu nedelju sam imao slobodan dan pa sam planirao da odem kući. Ipak, nakon nekih obaveštajnih podataka i saznanja, komandir me je pozvao i rekao mi da taj dan budem na službi, a zauzvrat ću dobiti dva-tri slobodna dana više. Morao sam da prihvatim i da mi nije dao te dodatne dane. Takav je bio moj poziv. Otišao sam na „Maksimir”. I taj dan ne mogu nikada zaboraviti. Eto, od njega prođe i 27 godina. Očekivalo se da će utakmica Dinamo – Crvena zvezda biti promocija nove hrvatske vlasti s Franjom Tuđmanom i HDZ na čelu. Uvek su mečevi članova velike četvorke YU fudbala bili više od igre. Ipak, u proleće 90. atmosfera je bila posebno zapaljiva, nacionalističke vatre su potpirivane.

Prisećao se Ahmetović detalja tog nesrećnog 13. maja.

– Svi su pričali da je to utakmica visokog rizika, bez obzira na to što, koliko se sećam, ona nije direktno odlučivala o prvaku jer je Zvezda imala značajnu prednost. To je meč prestiža i svega drugog što derbi nosi. Već od samog jutra počeli su neredi. Rušilački pohod Delija završio se u rano prepodne dolaskom na južnu tribinu, gde su ostali sve do 18 časova. Sećam se, dve navijačke grupe sukobile su se na Trgu bana Jelačića, pri čemu su dva dinamovca izbodena. Naše snage su bile pojačane, ali pitanje je da li su i ostale prateće službe bile na visokom organizacionom nivou.

Znali smo da će biti napeto i vatreno. Ko je, međutim, mogao da zamisli da će doći do loma, masovne tuče i provaljivanja ograde? Niko nije mogao da ima tako crne slutnje. Ili možda jeste? Ko će ga znati!

Sad kad se sve to pogleda, nameće se kao logičan zaključak da je neko omogućio unošenje tako velike količine navijačkih rekvizita na stadion. Bilo je kamenja da se cijeli šleper mogao napuniti. Kad se sve slike slože, onda ima jakih indicija da je neka ruka umešala prste i izrežirala žestok obračun.

Ahmetović je za zadatak imao da čuva Zvezdinog golmana, Stevana Stojanovića. A onda je i sam bio akter momenta kada je došlo do sukoba sa tadašnjim igračem Dinama Zvonimirom Bobanom.

– Imao sam zadatak da brinem o golmanu Zvezde, Stevanu Stojanoviću. Kako se, međutim, zakuvalo oko centra, krenuo sam tamo i vidio kako je jedan Dinamov navijač krenuo prema mom kolegi s metalnom kantom u ruci, želeći da mu je nabije na glavu. Krenuo sam prema kolegi kako bih mu spasao život. Navijača sam stigao, izbio mu kantu, i što jes – jes, udario sam ga nekoliko puta palicom po ramenu.

– Boban je pritrčao i pitao me šta radim na terenu. I ja sam se proderao: „A šta ti radiš ovde kad vam je trener rekao da odete u svlačionicu?” Svi igrači su se bili povukli, ali su ostala njih trojica-četvorica. Umesto da ode, on poziva navijače na teren. Krenuo sam prema njemu i video da želi da se mlati. Bio je brz, pričali su da ima crni pojas, uz to aktivan sportista, fudbaler. Zahvatio sam ga palicom po preponi. On se odmakao od mene, onako da uhvati zalet, i nameravao je da me udari po rebrima, ali nije uspeo u tome jer je od mog kolege iz Knina dobio udarac u lakat, a Boban je mene zakačio po ruci izbivši mi šlem na levu stranu jedno dva-tri metra. Kad sam krenuo da ga podignem s terena i sagnuo se, video sam Bobana u vazduhu sastavljenih kolena. Nisam mogao ni levo ni desno da se pomaknem. Udario me nogama po ramenu i odgurnuo rukama. Nisam očekivao da će me napasti, u suprotnom bih se vjerovatno drugačije postavio. Ono što je sigurno jeste to da ga se ni najmanje nisam bojao.

(Dnevne.rs/Izvor:telegraf.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*