Govorili su mu da je četničko kopile: Alen Muhić u potrazi za majkom i ocem koji ju je silovao tokom rata

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
muhic
Mladić čiji je život završio na filmu, a sudbina ispisala potresan scenario, rešio je da stavi tačku na prošlost. Postao je metafora nevidljive dece rata, kako inače nazivaju one koje su rodile silovane žene, a kojih u svetu ima na hiljade

Alen Muhić na prvi pogled deluje kao sasvim običan mladić: visok, lep, nasmejan, obrazovan, duhovit… Ni naslutiti se ne može da je on jedno od „nevidljive dece rata“ – kako nazivaju one koje su rodile žene silovane u ratnim sukobima – i da u sebi nosi pravu filmsku priču.

Alen je o svom životu progovorio u dva filma – „Dečak iz ratnog filma“ i najnovijem „Stupica nevidljivog dečaka“, koji je snimljen samo s jednim zadatkom – da pronađe biološke roditelje.

S Alenom i Šemsudinom Gegićem, rediteljem pomenutih filmova, sreli smo se kišnog januarskog dana u Tuzli. Seli smo u miran deo jednog od tuzlanskih restorana i naručili kafu. S uključivanjem diktafona nestao je i osmeh s Alenovog lica.

„Rođen sam u februaru 1993. godine. Majka me je ostavila odmah nakon rođenja. Nije me ni podojila. Otišla je… O meni se sedam-osam meseci brinulo medicinsko osoblje u goraždanskoj bolnici, odakle me je jedan čovek koji je održavao bolnicu, Muharem Muhić, usvojio, priveo u svoju porodicu“, počinje svoju priču Alen.

Do desete godine živeo je u uverenju da su mu Muharem i njegova supruga Advija pravi roditelji. Rastao je sa dve sestre. Bila je to, reklo bi se, obična porodica. Alen tada nije ni slutio šta se skriva ispod površine. A svi su znali pravu istinu. Svi, osim njega.

„Sasvim slučajno saznao sam da sam usvojen. To se dogodilo u školi. Sve je počelo tipičnom dečjom svađom u stilu ‘ti si ovakav, ti si onakav’, pa me je, kako to već biva u takvim situacijama, jedan dečak udario, ja sam mu uzvratio, a on mi je, u naletu ljubomore i ljutnje, rekao: ‘Ti si usvojen, tebe je majka ostavila. Ti si kopile i četničko dete. Našli su te u kontejneru i usvojili.’ Bilo mi je mnogo krivo. Onda sam ga udario još jednom i pobegao kući“, priseća se Alen.
„Dotrčao sam kući, koja je bila udaljena dva-tri kilometra od škole, počeo sam da plačem i pričam starcima šta je bilo. Onda me je otac stavio na krilo, ispričao mi celu istinu i rekao: ‘Oni su u pravu. Mi smo tebe usvojili, ali ti si ko naše dete.’ Bilo mi je krivo zato što mi nisu ranije rekli nego sam to morao da saznam od desete osobe. Ali tada sam osetio olakšanje.“

FILM BOLJI OD FILMA

Od tog trenutka u njegovom životu se sve promenilo. Kako kaže, u školi više ni na koga nije gledao kao na prijatelje, te su mu tako svi, u neku ruku, bili neprijatelji. U porodici pak bili su, kaže, bolji prema njemu.

„Držali su me kao malo vode na dlanu. Sve su mi pružili u životu. Šta god sam poželeo, to sam od njih i dobio“, kaže Alen i dodaje da je neprijateljski odnos prema okolini potrajao godinama.

„Takav odnos trajao je sve dok nisam stao na svoje noge i korigovao stvari na način koji meni odgovara. Grad je svašta mislio o mom životu. Svašta se govorilo o meni. Da sam četničko dete, kopile, da sam pronađen u kontejneru… Ali meni je najviše bilo stalo do mojih roditelja i najbližih prijatelja. Narod uvek misli ono što mu najviše odgovara“, kaže gotovo u dahu.

Zastaje, ćuti, a onda ipak priznaje da mu je i te kako bilo stalo do toga šta ljudi u gradu misle o njemu.

„Nisam želeo da me bilo ko u gradu odvaja iz celine. No, uvek će me odvajati. Ja to dobro znam.“

Sledeći važan momenat u njegovom životu dogodio se krajem 2004. i početkom 2005. Tada je, naime, snimljen prvi film o njegovom životu -„Dečak iz ratnog filma“. Snimljen je malo nakon Alenovog saznanja da je usvojen. Film je zapravo nastao sasvim slučajno.

Šetajući Međeđom, mestom nadomak Višegrada, Alen je ušetao u kadar filma poznatog sarajevskog reditelja Šemsudina Gegića, koji otkriva kako se sve to dogodilo.

„Snimali smo neku scenu i u kadar nam je niotkuda ušetao dečak. Sišao je niz jednu padinu i pravo išao prema kameri. Pita ‘Šta to radite? Šta to snimate?’ Snimatelj i ostatak ekipe odmah su počeli da ga ućutkuju, ali sam im ja samo dao signal da je u redu i da sve vreme snimaju. Alenu odgovorim da snimam film, a on će na to: ‘Ma kakav film… Ja imam bolji film od tebe.’ Tako je počeo prvi film o Alenu koji smo snimili“, priča Gegić.

Taj film je sniman dve godine. Obišao je ceo svet, pogledalo ga je više miliona ljudi, pokupio je mnogobrojne nagrade, a za sve to vreme o Alenu su izveštavali mediji poput CNN, Skaj njuza, Čenela 4. I niko nije ostao ravnodušan. Za Alena film je značio oslobađanje identiteta, ali ne samo to.

„Film mi je doneo dobar život i popularnost, ali i mnogo neprijatelja. Ne zbog samog filma, nego zbog moje prošlosti. Znam da sam tim filmom začepio usta svima onima koji su govorili da sam četničko kopile i da sam pronađen u kontejneru. Zato sam ceo svoj privatni život i izneo u javnost. Tokom svih godina meni je bilo teško da živim sa saznanjem da sam usvojen. Prosto, nije lako živeti s tim, ali nakon snimanja filma bilo mi je lakše“, priznaje Alen.

Deset godina je nakon toga preispitivao sebe, vodio unutrašnju borbu i na kraju, negde pred kraj srednje škole, doneo je odluku -da potraži svoje biološke roditelje. Ali ne na bilo koji način, već je odlučio da i to bude snimljeno kao film.
Da susret s roditeljima zabeleže kamere.
Uskoro se očekuje premijera, kad će se i saznati da li je došlo do susreta s biološkim roditeljima. Zasad, Gegić i Muhić ne žele da otkrivaju detalje. Alen kaže da je na Tviteru i Fejsbuku, nakon objavljivanja da je snimanje završeno, dobio razne komentare i pitanja.

„Javljaju mi se ljudi koji su usvojili decu s molbom da ih posavetujem kako da im to saopšte. Javilo mi se i nekoliko silovanih žena, među kojima i devojka koja je sa 12 godina silovana u Foči. Međutim, osim podrške ljudi iz celog sveta, među komentarima je bilo čak i onih da tražim oca zato što želim njegovu imovinu ili da živim s njim. Nisam ulazio u takve rasprave“, kaže uz duboki uzdah.

Otkriva da je želja da upozna i oca i majku podjednako velika, ali s jednom bitnom razlikom.

„Razlika je u tome što majku, za razliku od oca, nikad nisam osuđivao. Ne mogu da je osuđujem za neke stvari koje je bila prinuđena da uradi. Ne znam zašto me je ostavila, ali sam sad, kroz film, saznao mnogo stvari. Prema njoj nemam osećaj mržnje. Oca pak osuđujem. Ja nikoga ne mrzim, samo smatram da svako treba da odgovara za svoje zločine i ono što je uradio, pa tako i on. Mora da stane iza onoga što je uradio, a ne da se krije kao kukavica. Njega ću uvek osuđivati. On je za mene ratni zločinac. I ne samo on nego svako ko je uradio tako nešto. Nebitno da li je on musliman, Srbin, Hrvat…“, kaže Alen.

SUDSKI OPROST

Iako o ključnim momentima – susretima s biološkim roditeljima – ne govori, nego ih ostavlja za premijeru filma, on zagonetno otkriva da je „bilo svašta kad je reč o upoznavanju s ocem“.

„Bilo je scena u kojima nisam mogao da obuzdam emocije, pa sam malo i opsovao“, kaže on, dok Gegić otkriva da se Alen zapravo plaši svoje reakcije kad dođe do oca i majke.

„Njegov biološki otac je dobio dojavu i pobegao baš kad je trebalo da dođemo do njegove adrese. I ne samo to nego je prodao svoju kuću kad je saznao da Alen želi da ga upozna“, otkriva Gegić delić iz filma.

On kaže da poseduje sudsku presudu Alenovom ocu, koji je uhapšen godinu dana nakon što je 2004. snimljen prvi film o Alenu. Suđeno mu je zbog silovanja u Foči i za ta nedela osuđen je na pet i po godina zatvora. Ipak, tokom služenja kazne čitav slučaj dobio je obrt uvođenjem u ponovljeni proces dvoje zaštićenih svedoka.

Muhic

„Nakon toga je oslobođen. I sada ću ekskluzivno za Newsweek otkriti jedan nepoznati detalj. Naime, on je oslobođen najviše zbog toga što je DNK analizom na sudu utvrđeno da je Alen njegovo biološko dete. Pre samog izricanja presude Alenov otac se obratio sudu s molbom dakontaktira s detetom, upozna ga, a možda i prizna. To je uticalo na oslobađajuću presudu. Sud mu je, ipak, saopštio da on ne može da ode kod Alena zato što je on usvojen, ali, pazite ovo, ako dete za vreme svog života ikada bude zatražilo da se obrati njemu, dužan je da mu pomogne. I Alen je na osnovu toga sad krenuo da ga traži. Odgovor njegovog oca -koji je, naglašavam, na slobodi zahvaljujući Alenu -bio je da on njega ne smatra svojim sinom i da je njegov otac neki drugi Srbin. To je Alenu poručio pred kamerama filmske ekipe. Ne priznaje ni to što je DNK analizom potvrđeno očinstvo. On nakon toga stavlja na prodaju svoju rodnu kuću i želi da pobegne, samo da se ne bi susreo s Alenom“, navodi Gegić.

I on ponavlja da Alen oca ne traži iz materijalnih interesa, te da čak nema ni emotivni interes u svemu ovome.

„Otac je u prvom kontaktu odbio susret i tačno sam znao kako će Alen reagovati. Ta scena će svuda u svetu podići publiku. Na kraju te scene su Alenove reči: ‘Poručite mu da se može pod crnu zemlju sakriti, ali ja ću ga naći. A tad neću moći da garantujem za svoju reakciju’“, navodi Gegić, dok Alen potvrdno klima glavom.

„Jedino što želim jeste da stanem pred roditelje i postavim im dva-tri pitanja. To je sve. Samo želim da ih upoznam, a ne i da živim s njima ili nešto slično. Svog trenutnog života se nikada neću odreći. Od njih ništa ne tražim, osim odgovara na pitanje kako i zašto. Ništa više“, tvrdi Alen.

Kaže da u svemu ovome ima veliku podršku usvojitelja, koji su se, priznaje, plašili da će ih ostaviti kad upozna biološke roditelje.

„Ne, neću ih ostaviti, ali sam morao ovo da uradim. Ovim filmom želim da stavim tačku na prošlost. Da otvorim novu stranicu svog života i krenem dalje“, zaključuje Alen.

S druge strane, dok on upravo stavlja tačku na prošlost, reditelj Gegić kaže da film otvara jedno vrlo važno pitanje.

„Film nije urađen da bi se nekome presuđivalo, da bi se neko osuđivao, branio ili napadao. Ne. Ovim filmom o Alenu otvaram pitanja o hiljadama dece na zemaljskoj kugli koja imaju istu sudbinu kao što je njegova. Ta deca se, inače, na naučnim i sličnim konferencijama nazivaju „nevidljiva deca“. Dok šetamo prelepim gradovima po svetu, pored nas prolaze hiljade onih koje su rodile silovane žene iz nekih ratova u svetu. Alen je metafora sve te dece. On je, zajedno sa mnom, rekao: ‘Ovo sam ja. I nemojte me više zvati nevidljivim detetom. Znam ko sam i šta sam.’ Takvih ima bezbroj. Samo jednom udruženju u Bosni i Hercegovini prijavljeno je 62 dece koju su rodile silovane žene. A stotine ili hiljade je onih koje su, po cenu svog života, nasilno prekinule trudnoću. Još je veći broj onih koje su, po rođenju, dete dale na usvajanje“, nabraja Gegić.

On smatra da bi ovo filmsko ostvarenje, snimljeno u okviru serijala „Oral BiHistory“ Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu, trebalo da bude velika opomena svima koji ženu koriste kao sredstvo u ratu, odnosno silovanje kao čin ratovanja.

DUG SEBI SAMIMA

Snimanju ovog filma prethodilo je ozbiljno dugogodišnje istraživanje tokom kojeg je utvrđeno da je više od 25.000 žena silovano u Bosni i Hercegovini tokom rata devedesetih.

„A kada bi se u jednu kolonu postrojila sva deca koju su rodile žene silovane u ratovima širom sveta, onda bi red bio duži od Kineskog zida. Prostor bivše Jugoslavije je među prvima po ovom broju“, kaže Gegić.

Svi smo svedoci da od završetka ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije neprestano slušamo o tome kako nam je preko potrebno suočavanje s prošlošću. Ali, ako pogledamo situaciju, lako možemo zaključiti da do iskrenog preispitivanja i suočavanja s učinjenim nije došlo ni u jednoj državi regiona, odnosno da ovde nikada nije stavljena tačka na devedesete.

„Da je region stavio tačku, nikada ne bih snimao ovaj film o Alenu. Region ne zna da stavi tačku. A za svakog čoveka su važne dve stvari: da zna meru i da zna mesto i vreme kad treba staviti tačku. Ovde se ne zna staviti tačka. Sve je ovde bila borba za teritoriju, veru i naciju. No, ni svetske interese nijednog trenutka ne izuzimam jer su svetske sile istoka i zapada debelo involvirane u naš problem. One su pomogle razbijanje Jugoslavije“, kazuje Gegić.

Činjenica je da je rat devedesetih razbio veliku državu, uništio mnoge porodice u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i odneo nevine žrtve sa svih strana. S druge strane, takođe je činjenica da ni petnaest godina od kraja svih ratnih sukoba na ovim prostorima neke rane nisu zalečene. I neće biti sve dok sva pitanja koja se još guraju pod tepih ne budu otvorena. Jedno od njih je, sasvim sigurno, pitanje žena silovanih u ratu i dece koja su rođena na taj način, koje će konačno biti otvoreno filmom Šemsudina Gegića.

„Na ovim prostorima je mala granica između ljubavi i mržnje. Skoro da je nevidljiva. Ovde se ljudima kroje sudbine mimo njih. Nacionalno i versko se izbacivalo u prvi plan i pre poslednjeg rata. A onda se i zaigralo na tu kartu -na nacionalnu i versku mržnju -i potpalio plamen u primitivcima. Na sve to je onda došla vojna strategija da kad gubite kao muškarci, onda kažete ‘Hajmo im silovati žene.’ Stoga nije ni čudno što je optuženi ratni zločinac Ratko Mladić u Srebrenici rekao: ‘Došlo je vreme da se osvetimo Turcima’“, kaže Gegić.

Gotovo je izvesno da će film postaviti brojna pitanja o devedesetim svim državama regiona, a odgovore će morati da daju političari, pravnici, vojske, tužioci, naučnici, udruženja, na kraju i ratni zločinci.

„Tačno. Svi oni će morati da daju odgovore ako ne misle da nam se ponovi isto za nekoliko godina. Ali ne za 50, nego već za 10 godina“, zaključuje Gegić.

(Dnevne.rs /Newsweek)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
  • Nenad

    Srbi su se svetili „Turcima“ tako što su ubijali „poturice“. Znači izdajice. Tamo su svi Srbi bili jugoslovenski nastrojeni, tako da stradali su uglavnom oni koji su pružali otpor, i naravno bilo je mnogo neplaniranih žrtvi, uostalom kao i u svakom ratu. A to da on ne osuđuje majku, a osuđuje oca, a uz to se zove Alen Muhić i verovatno je Musliman – u to prosto ne verujem. Baš sam skoro gledao kako Muslimani poštuju žene, da je na sred trga nekom mačetom odrubio glavu jednoj od svojih supruga (ko zna iz kog razloga, pošto taj jezik ne razumem). Što se tiče silovanja opet sa druge strane, to je laž koja se stalno kao potura tim Turcima Osmanlijama, dok je zapravo ta praksa bila daleko, daleko prisutnija, gotovo kao običaj u „Jevropi“. Tako da priča da su Srbi to radili da bi se osvetili Turcima je laž. I nekakvom suludom logikom se ovaj dečko vodi. Ako Srbina ubedite u to da je silovao, znajte da će silovati iz inata, jer Srbin obično radi ono što mu se pripisuje. Epske pesme o junacima i Srbi u nevolji su jedini narod Balkana, a verovatno i sveta koji najednom dobije u svakom mestu po „junaka“,iliti lidera, starešinu, vođu. Srbinu kažeš da je gubitnik i ubedićeš ga u to. Jer prosto Srbin veruje ovakvim pričama jer je za razliku od svih neljudi ipak baš on najviše čovek. Muslimani negiraju srpske žrtve u selima u i oko Srebrenice, Hrvati i dan danas osporavaju ono što se desilo još u Drugom svetskom ratu. Muslimani uopšte nemaju svest o tome da su i sami činili zločine i to daleko većih razmera, a posebno njihovo rukovodstvo. Znali su tačno šta će se desiti i bili su upozoreni, i ko je tu kriv onaj ko je znao i nije preduzeo ništa, ili oni koji su upozororili da će se desiti to i to. Pa naravno oni koji su znali, a ipak uveli čitav narod u rat. S jednim se slažem, može vrlo lako da se ponovi. Ali ovaj put će biti daleko fatalnije. Jer krivicu je preuzeo čitav srpski narod. A Srbi su narod koji veoma voli i ceni svoj život, i ako ga neko opet bude gurnuo u rat, radiće sve ono u šta su ga ubedili da su oni pre njega radili. Jer Srbin nikada ne ide da ratuje, on kada ide u rat on ide kao na gubilište. Fraza „mrtav čovek hoda“ je bila upozorenje u jednom zatvoru za osuđenike na smrt. Osuđenika na smrt su se svi plašili, jer je on mogao da učini šta god je hteo, da ubije bilo koga čak i najboljeg prijatelja, jer je prosto već mrtav, osuđen zauvek. E tako je stanje sada sa Srbima, koji kao što rekoh ispadoše jedini LJUDI u ovom konfliktu, a svi ostali skrivajuće zveri.

    • Mirjana Brankovic.

      Bravo brate Srbine svaka vam čast i podrzavam vas za ovj tekst , aMuslimanke nek se ne otimaju da nebi prosla volja nasih Srpskih ratnika veliki pozdrav.

    • mirsad

      mozes se pridruziti tom silovatelju,imbecilu bolesni

      • Hadži Dragoljub Suzić

        Ko god siluje,neka pomisli na svoju kćerku majku sestru,kao vjernik i srbin ja se gadim svih onih koji se iživljavaju na bilo kom.Znam da će neki reći da nisam srbin ali neka potraže odmah pomoć doktora.Nije nas naš Gospod Isus Hrist ovako učio.Ko god ovako nešto radi otpadnik je od svoje vjere.Nazdravlje vam Vaskršnji post.

        • iMba

          Lepom receno,inace nijedan Srbin nece pozdraviti i uzdizati nekoga ko je silovao ili uradio bilo sta slicno,a doticni muslimani iz Bosne neka se preispitaju od cije su ruke vise stradali i ko je Bosnu uvukao u rat. E kad se saberu i oduzmu,neka vide sta ce i kako ce sa njima

      • Др.Вет.Милојко Урошевић

        Да је Ален као човек тражио родитеље,можда би их и нашао,дао би Бог!
        Али је он у позоришном маниру лажи и богаћења,“Мајки Сребренице“,а типичном за муслимане,решио да гања Србе!
        Слаба ти је прича,опет смо вас препознали,прозрели,па сте бесни на нас!