Dobrica Ćosić: CIA mi je nudila Nobelovu nagradu ako pristanem da zamenim Tita

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
nobelovac
Centralna obaveštajna služba mu obećavala i Nobelovu nagradu za književnost ako prihvati njihovu ponudu

Jedan od najvećih srpskih pisaca, a sigurno najveći svedok srpskog XX veka i čovek koji je direktno učestvovao u svim prelomnim događajima naše istorije od Drugog svetskog rata do prošle godine kada je preminuo u 93. godini, ostavio je svoju zaostavštinu prijatelju i izdavaču Slobodanu Gavriloviću.

Njih dvojica su 36 godina pričali o svakakvim događajima, a poslednjih desetak vodili razgovore na bukvalno sve najvažnije teme srpske politike i istorije. Gavrilović je sve zabeležio i kamerom, a ekskluzivni materijal izašao je u novom broju Nedeljnika. I najavljen je kao prvi feljton u nizu. Očekuje se uskoro i knjiga ispovesti dobrice Ćosića.

Sramna optužba SPC

Neke vladike su vas optužile da ste učestvovali u prekom sudu krajem Drugog svetskog rata i osudili na smrt 26 ljudi, a među njima i jednog sveštenika Srpske pravoslavne crkve iz Velikog Šiljegovca. Šta možete o tome reći?

– Da, to je jedan od sramnih postupaka arhijereja Srpske pravoslavne crkve. To je petoknjižje „Stradanje sveštenika Srpske pravoslavne crkve od komunista“, tako neki naslov. Knjigu je napisao jedan čovek po mom mišljenju niskog morala, a velike pretenzije, zove se Džomić, Velibor Džomić. Vrlo često ga sada vidite u novinama, njega forsira mitropolit Amfilohije kao nekog vajnog intelektualca.

On mene napadne u toj knjizi i kaže da je Ćosić Dobrica bio član prekog suda koji je u Kruševcu streljao 26 ljudi i među njima jednog sveštenika iz Velikog Šiljegovca. Pročitam to i zaprepastim se. Napišem pismo Amfilohiju i Atanasiju, jedan od njih je bio urednik, a drugi valjda glavni urednik ili recenzent, ne znam tačno ko je tu šta bio.

Foto: Kurir

Foto: Kurir

Napišem im jedno pismo, pozivajući se na naše nekadašnje drugovanje i poštovanje koje sam prema njima imao, nadu koju sam prema njima imao i kažem im da ja nisam uopšte bio u Kruševcu u to vreme. Od 16. oktobra, kad sam došao iz Valjeva sa Neškovićem i sa Momom Markovićem u Beograd, nisam uopšte bio tamo. Molim da objave moj demanti.

Oni ne objave, niti mi odgovore. Bio je to nečastan čin naših uglednih arhijereja. Duboko se uvredim i tužim sudu Džomića. On je tad još dolazio u Patrijaršiju, a potom pobegne u Crnu Goru. Tamo je bio pod zaštitom crnogorske vlasti, mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija. Ostane on tamo u nekoj mitropolitskoj ustanovi i ne prelazi u Srbiju tri godine, sve dotle, dok ta tužba ne zastari, da ga ne uhapse.

On je tamo ostao nekažnjen. Kad je tužba zastarila, vratio se u Srbiju. Nakon toga napišem pismo desetorici srpskih vladika i patrijarhu Pavlu u kojima ispričam šta je napisano o meni pod redakcijom Amfilohija i Atanasija. Niko mi od vladika ne odgovori. Dobijem samo pismo od patrijarha Pavla u kome me on moli da oprostim njegovoj grešnoj braći za uvrede i greh koji su počinili prema meni. U svakom slučaju bio je to ružan čin Srpske crkve, srpskih arhijereja i čin razumevanja, istinoljublja i pravdoljublja našeg velikog patrijarha.

Poruka CIA: Zamenite Tita, mi ćemo srediti Nobela

Dolazimo u vreme kad su previranja u Jugoslaviji. Dolazi do pada Berlinskog zida. Uspostavljaju se višepartijski sistemi u zemljama bivšeg socijalizma. Javljaju se razni uticaji, ruski faktor, američki faktor, CIA, EU, Vili Brant, italijanska vlada! Šta oni svi očekuju, šta traže od vas lično, a šta vi želite?

– Dvadesetak dana posle Titove smrti mene pozove moj izdavač Jovanović iz Amerike, koji je štampao „Vreme smrti“ u dva izdanja, jedno popularno, jedno obično, na engleskom. Pozove me da hitno dođem u London. Ja se spremim sa mojom ćerkom koja govori engleski i dođemo mi u London.

On nama rezervisao hotel „Klervidž“, a ja znam da u hotel „Klervidž“ idu Tito i ovi saudijski kraljevi nafte. Odem u najnormalniji hotel sa Anom. Javimo se mi Vilijemu Jovanoviću, on nas pozove na ručak u „Klervidž“. Posle ručka on kaže:

Foto: Printscreen yt
 

– Hajde da prošetamo malo Londonom. Izađemo, on nas vodi u ulice najveće gužve. Počinje da mi saopštava sledeću stvar:

– Da vam odmah bude jasno, ja sam predstavnik Centralne obaveštajne službe i prenosim vam poruku Andropova i američke vlade. Američka i sovjetska vlada hoće posle Tita da mu nađu zamenika. Bila su dva kandidata, Đilas i vi. Zaključili su da ste vi mlađi i da ste popularniji od Đilasa. Stalo se na stanovište da naše službe, američke i sovjetske, rade na tome da vi zamenite Tita i da preuzmete vlast u Jugoslaviji. Zaprepastio sam se. Moja ćerka prebledela, prevodi mi to.

– Odbio sam Titovu ponudu, odbijam i vašu, jer ja nemam te sposobnosti. Kako može da vam padne na pamet da jedan pisac, potpuno nekvalifikovan, može da zameni Tita. Kako može da se zameni Tito? Nemojte, gospodine Jovanoviću, o tome uopšte da razgovaramo.

– Nemate vi tu ništa da radite. To će sve da rade službe. Vi samo treba da pristanete i da se ponašate prema prilikama kako ih mi procenimo. Radićemo i na tome da dobijete Nobelovu nagradu za književnost.

Milošević nije moj produkt!

Da se vratimo na Miloševića. Jedan broj ljudi smatra da ste vi stvorili Miloševića, još pre Memoranduma. Kada ste prvi put s njim razgovarali? Kakvi su vaši politički susreti bili i kakvo je vaše mišljenje o njemu i njegovoj politici?

– Jedna od najvećih političkih laži našeg vremena, jedna od najtežih političkih gluposti našeg vremena je ta teza da sam ja uticao na stvaranje Miloševića i da je Milošević nekakav moj politički produkt.

Foto: ReutersFoto: Reuters

Pa pobogu, ja sam tada bio jedan od vodećih ljudi srpske opozicije! Na kraju postoji i policijski dokument, snimljen je moj razgovor sa Raškovićem, kada je bila ta politička borba između Ivana Stambolića i Miloševića u Centralnom komitetu. Mi razgovaramo telefonom i ja kažem ovako:- Ovo je tuča dvojice titoista, pobediće militantniji, ni jedan ni drugi ne donose dobro.

Umirem kao nespokojan čovek

Sad u smiraju vašeg života, da li je sunce bliže ili dalje nego onda kad ste krenuli?

– Mislim da je dalje, ja mislim da je dalje Slobodane, dalje, dalje. Ima izvesnih činjenica u savremenom svetu i ima mislećih ljudi koji govore o neminovnosti promene poretka. I doista ovaj poredak kakav jeste, globalistički kapitalizam, takozvani neoliberalni korporativni kapitalizam, on svojim socijalnim ishodima nije poredak budućnosti. Danas na početku 21. veka imamo slom oba poretka.

Foto: Kurir

Slom boljševičkog socijalizma, potpun slom. Potpun slom klasične demokratije, socijalne države i liberalnog tržišta.Blagodareći vašoj aktivnosti i razumevanju, štampanjem „Lične istorije jednog doba“, ja sve više uviđam da je moj opozicioni program poražen. Ja sam poražen opozicionar. Čitav život sam utrošio u borbi za demokratiju i doživeo neuspeh, doživeo poraz.

Doživeo sam da poredak koji je smenio titoizam, za koji sam ja verovao da je najgori poredak na svetu, bude poredak koji je gori od titoizma, u mnogo čemu gori. On je doneo nešto više političkih sloboda, međutim doneo je jednu partokratsku državu, doneo je jedno pljačkaško društvo, korupciju, lopovluk i uništenje narodne imovine. Opljačkana je imovina koju su stvarale generacije u 20. veku.

(Nedeljnik)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone