Čuveni vozač MILE RIZIK vozi putnike STOTKOM preko GAZELE, evo koji RAZLOG ima za to!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
autobus
Foto-Ilustracija: Foter/Flickr/Spinel Yang
O čemu je zapravo reč ispričaćemo vam u novoj sagi iz serijala Telegrafovih urbanih legendi

Nema toga ko kao klinac nije prošao fazu jurnjave u školu, naročito ako je bila udaljena od kuće, pa vam je da stignete bio neophodan i “adekvatan” vozač autobusa…

Obavezno je pritom na sve to nekako išlo i kašnjenje, a onda i – neopravdani izostanci. Današnji školarci preživljavaju isto… Tako će i naredne generacije, što bi rekli, “jednostavno to je sastavni deo života”.

Međutim, neki su imali tu sreću da poznaju čika Mileta zbog kojeg nikada nisu zakasnili na čas!

O čemu je zapravo reč, ispričaćemo vam u novoj priči iz serijalaurbanih legendi, koje Telegraf nastavlja da vam prenosi.

Početak devedesetih godina, inflacija, sveže rasparčana Jugoslavija. Život se koliko-toliko odvija u normali, ljudi odlaze na posao, makar oni koji su ga imali u to vreme, deca u školu, studenti na fakultete.

Putovanje učenika iz Zemuna i sa Novog Beograda do XI beogradske gimnazije bilo je prava avantura. Linija broj 17 koja je kao i danas išla od Zemuna do Konjarnika bila je glavno prevozno sredstvo do gimnazije u Šumicama.

Sećate se, ta deonica, baš kao i mnoge druge u Beogradu prelazila se onim starim autobusima od čije buke ste jedva mogli da “čujete” svoje misli, a kamoli da u toku vožnje sa nekim porazgovarate.

Foto-ilustracija: Wikipedia/Kos93

Jedan od vozača autobusa na toj liniji bio je i Mile Rizik. Zašto su ga tako, zvali objasnićemo vam kasnije…

Dakle, autobus je uvek bio pun, naročito u tim jutarnjim časovima kada su ljudi odlazili na posao, a deca u školu.

Čika Mile je mnogo voleo decu, poštovao ih je i cenio njihov trud u školi. Znao je da ih pita kako im ide, a i sami đaci su mu pričali kako im je u školi i kakve su im ocene. Onda kada su mu se žalili da su na pismenom dobili slabiju ocenu, posavetovao bi ih kako da se poboljšaju.

Ono što mu se najmanje dopadalo su deca sa puno neopravdanih izostanaka i to naročito kada je razlog za to bio – kašnjenje zbog gužve u saobraćaju.

Na pitanje zašto ranije ne krenu od kuće, odgovorala bi mu onako kako klinci znaju: “Uspavali smo se”, “Sinoć smo legli kasno, jer smo učili”…

Foto: Profimedia/Caia Image

Ali, šta sve Mile ima s tim? Ima, itekako. Nije voleo da deca kasne u školu, a ono što je mogao da učini sa njegove strane da se to ne desi on je i radio.

Kako? Tako što bi nagazio papučicu za gas maksimalno koliko je smeo i tako decu što je brže mogao odvezao u školu, ali to nije sve.

Verovali ili ne, on je preskako stanice na kojima je po pravilu morao da stane kako bi što pre stigao do Ustaničke ulice gde su deca izlazila. Pritom bi viknuo: “Ako neko hoće da izađe neka viče da stanem. Inače ne stajem više nigde, pre XI gimnazije!”.

Foto-ilustracija: Profimedia

U slučaju kada se niko ne javi, on bi dodao gas, kazaljka bi pokazivala 100 na sat (prim. aut. i to obično preko Gazele) i nastavljao bi dalje da vozi prolazeći pored stanica na kojima su se ljudi iščuđivali od šoka kada bi pored njih proleteo autobus za koji je po pravilu propisano da stane na toj stanici. Jer, zašto bi vozač Mile stajao i gubio dragocene minute dok putnici siđu i popnu se u vozilo, kad deca moraju da stignu na vreme u školu?

Foto-ilustracija: Telegraf

To je trajalo jednu školsku godinu i posle toga više nije vozio. Da li zbog toga što ga je neko od putnika prijavio da ne staje na stanicama, ili je možda otišao u penziju, ne znamo, ali znamo da su deca zahvaljujući njemu uvek na vreme stizala u školu, pokupila po koji dobar savet od njega i dala mu nadimak – Mile Rizik!

 

(S. K. /telegraf)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone