BUDUĆNOST SRPSKE NEUROHIRURGIJE: DR VUK ALEKSIĆ je naš ponos, a ima samo 28 godina!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
doktor
Foto: Instagram
Znate ga sa malih ekrana kao člana žirija u jednom televizisjkom šou programu. Da živimo u nekoj drugoj zemlji za njega bi se i ranije znalo ali bi široj javnosti bio poznat prvo kao sjajan student medicine (prosek 9,7) ali i kao neko ko predstavlja budućnost jedne od njenih najtežih grana – neurohirurgije

Ovo je priča o dr Vuku Aleksiću, dvadesetosmogodišnjem specijalizantu neurohirurgije koji je od upisa na studije pa do sada, dakle punih 10 godina, život posvetio medicini, trudeći se da postane što bolji lekar. Ovo je priča o mladom čoveku, jednom od onih ljudi na koje Srbija treba da bude ponosna što ih ima.

Nalazimo se u jednom kafiću u centru grada i odmah započinjemo priču o tome kako je ceo život maštao i pripremao se da bude ništa drugo do lekar.

“Razredna iz osnovne škole mi se skoro javila i rekla – Evo sad kad si već postao lekar da vidiš svoj pismeni zadatak koji si pisao na temu šta želim da budem kad porastem. Poslala mi je tekst i video sam da sam još tad želeo da se bavim medicinom. Nikad nisam želeo da budem nešto drugo. Ceo život sam se spremao da budem lekar. I evo konačno sam ostvario i živim svoj san. Ljudi poinekad kukaju kako im je naporno na poslu, mrzi ih da idu… A ja jedva čekam da dođem u bolnicu”, započinje priču Vuk Aleksić.

DOSADILO JOJ NEPOŠTOVANJE I OŠTRO PRESEKLA: Melanija se osvetila se Trampu za sva poniženja u javnosti! (VIDEO)

Išao je u Petu beogradsku gimnaziju gde je kako kaže naučio sve o radnim navikama.

“Imao sam sjajne profesore i sjajno društvo. Bio sam okružen veoma ambicioznim ljudima. Nas troje iz odeljenja je upisalo medicinu. Zajedno smo se i spremali. Kad god kažeš nekome da se spremaš za medicinu komentar je – razmisli možda bolje nešto drugo, nadji nešto isplativije… Mnogi su me odgovarali ali ja nisam imao ni jedan promil dileme da li da upišem medicinu”, priča Vuk.

Njegov stariji brat Nemanja je isto lekar, specijalizant kardiohirurgije. Kada je Vuk odlučio da upiše medicinu brat je u početku bio protiv toga. Savetovao ga je da upiše nešto što je profitabilnije i nešto gde će lakše naći posao.

“Ipak kada je video da sam definitivno rešio, podržao me je. Bio je sve vreme uz mene. On me je i spremao za prijemni ispit”, sa ponosom priča moj sagovornik.

 

Kako kaže nije imao rezervni plan. Rešio je da ako ne upiše medicinu to će biti znak da to i nije za njega i da je onda vreme da krene nekim drugim putem.

“Nadao sam se, imao sam dobar prosek, bio sam siguran u sebe. Nisam imao alternativu. Delovalo mi je iz te perspektive tada da ako ne upišem medicinu da će to biti smak sveta. Ali ispalo je sve kako treba. Čim sam video pitanja na prijemnom znao sam da ću biti primljen.”

Pitam ga da li je tačno da oni koji dođu iz medcinske škole na medicinski fakultet zbog nekog predznanja koje su stekli mogu ponekad i previše da se opuste, dok oni iz gimnazije moraju mnogo više da zapnu.

“Ima u tome istine. Zanimljiva je jedna anegdota. Na prvom predavanju na fakultetu koje je bilo iz anatomije hteo sam da odustanem od medicine. To je bilo predavanje kod čuvenog profesora Štimca. Počeo je tako brzo da priča, sve latinski izrazi… Ja gledam, ne znam šta se događa. Samo što mi suze nisu krenule. Rekoh nisam ja za ovo. A pored mene su sedeli neki za koje sam znao da su došli iz medicinske škole, klimaju glavu i sve razumeju. Ali kako je vreme prolazilo, shvatiš da brzo uđeš u celu priču. I možda ima istine da su oni koji su došli iz srednje medicinske škole u početku u blagoj prednosti, ali se najverovatnie zbog toga nekad i opuste, pa to plate nekim nepoloženim kolokvijumom ili ispitom. Cela moja grupa je bila odlična i većina je završila fakultet u roku. Još jedna dilema me je stigla sedam dana posle tog prvog predavanja kada sam kupio knjige iz anatomije. Kad sam video onih 8 knjiga… Prva strana i odmah latinski. A ja sam latinski imao samo jednu godinu u srednjoj. Mislio sam da nikad to neću moći da naučim. Rekoh sebi, gotov sam. Učim kosti, brat mi se smeje jer ja malo malo pa dođem kod njega da ga nešto pitam. I farmakologija mi je bila teška. Spremao sam je 6 meseci svaki dan. E to je bio stres, ali je na kraju ispalo dobro”, kaže Vuk.

Fakultet je upisao na budžet, a dobar deo knjiga je srećom mogao da pozajmi od brata pa tu nije bilo većih problema. Ipak kako kaže knjige umeju da budu veoma skupe pogotovu strana literatura.

“Knjige stranih autora se kreću i do nekoliko stotina evra. Srećom često su dostupne preko interneta u elektronskoj formi, pa ne boli glava baš toliko“.

SRPSKA VAROŠICA SA NAJVIŠE JEZERA: Evo gde ćete se provesti lepše nego u Veneciji! (VIDEO)

Kaže da je sve vreme uživao na fakultetu i da sa dobrom organizacijom ništa nije teško.

“Nekad sam morao da smanjim izlaske, ali to je to. Nisam se ničega specijalno odricao. Ako neko hoće da upiše medicinu da bi pomagao ljudima, da se bavi naukom onda nek ide ka tome. Ali ako neko želi da je upiše samo da bi nosio beli mantil ili samo zato jer su mu roditelji rekli da mora, onda bolje da se ne upušta u to. Svaki dan moraš da radiš, nema kampanjskog učenja. Verovatno neko i ima ono što neki zovu talenat za medicinu… Ja svog brata nikad nisam video da bdi nad knjigom po ceo dan, ali kad god sam ga pitao nešto, on je sve znao. Kod njega se vidi taj dar i talenat za medicinu. Ja nisam toliko talentovan i to znam, ali sam veliki radnik. Ako treba ja ću učiti i preko 12 sati dnevno da nešto savladam”, kaže iskreno.

Od druge godine je bio na sudskoj medicini gde je u profesoru doktoru Slobodanu Saviću pronašao velikog prijatelja i učitelja.

“Pored njega sam dodatno zavoleo medicinu i pored njega sam naučio kako joj se posvetiti. Prva ideja mi je bila da ću se baviti sudskom medicinom. Iako se ona sluša tek na šestoj goidini ja sam već u drugoj godini radio sa profesorom Savićem, učio mnogo od njega. Onda sam na trećoj godini počeo da učim neurologiju, i preko letnjeg raspusta, nakon što sam položio ispit iz neurologije, počeo sam da pomažem na tom odeljenju gde sam imao vežbe. Ipak hirurgija mi je delovala kao najfascinantnija i prosto sam imao veliku želju da se okušam u tome. Mene je inače oduvek najvše interesovao centralni nervni sistem, odnosno mozak. I tako se odlučim za neurohirurgiju. Iako zvuči uskoumno, znao sam ili ću raditi to ili neću raditi ništa drugo. Sad sam evo na specijalizaciji neurohirurgije i veruj mi jedva čekam da ustanem ujutru i odem na posao”.

Pričamo i o temi o kojoj lekari nekad nerado govore a to nje njihov odnos prema pacijentima. Vuk je i tu iskren i ističe da postoje vrhunski hirurzi koji su nepristupačni za pacijenta.

“Ne znam iz kog razloga. Da li je to zbog obaveza, ili temperamenta, ali defnitivno postoje sjajni hirurzi koji jednostavno imaju takav „strog“ odnos prema pacijentima. To moraju ljudi da razumeju. Ovo je veoma stresan posao, stalno pazimo da nešto ne pogrešimo, da savesno radimo ovaj posao. S druge strane mislim da sam mnoge pacijente pridobio zbog odnosa koji imam sa njima. Uvek se javim, predstavim se, pružim ruku i saslušam pacijenta. Čak i kad sam nervozan ili premoren, nateram sebe da to uradim jer mislim da je to pravi pristup. Kada sam ja bio pacijent video sam koliko to znači. Imao sam upalu kolena i nisam znao o čemu se radi, kada mi je ortoped rekao da se opustim i da ne brinem, da ću već sutra moći da treniram – on je za mene u tom trenutku bio svetac. I tada sam shvatio da je mnogo bitan odnos između lekara i pacijenta. Iako ste nervozni, iako možda imate probleme kod kuće, svakog pacijenta morate dočekati sa osmehom. Ali nekad je to teško, dežurstva su po 24 sata, bude mnogo posla, problema….”

Otkriva kako ljudi nekad dođu sa namerom da se svađaju, tačnije imaju taj neki napadački nastup jer su došli sa preduverenjem da će biti loše dočekani. To kod njega kako kaže proizvede odbrambeni gard.

“Ali mislim da nikad nisam bio neprijatan, niti sam se sa nekim svađao. Dužnost lekara je da u razgovoru vodi pacijenta, a ne obrnuto. Ali razumite kako je nama kad nas posle operacije koja je trajala 10 sati sačeka 25 pacijenata da nas nešto pita za šta oni misle da je veoma bitno. A radi se npr o nekim nebitnim stvarima. Ne krivim ih, oni ne znaju da su to nebitne stvari… S druge strane molim ljude da shvate koliko je naš posao stresan. Meni nekad bude teško, a kako li je tek mom načelniku koji drži 60 pacijenata na odeljenju, kontroliše rad 10 lekara, 30 medicinskih sestara, ima 6 pacijenata u komi na intenzinoj nezi, imao je npr 2 operacije tog dana, posle toga mora da organizuje transplantaciju – i onda neko dođe i kaže e mene malo boli glava. U Srbiji ljudi vrlo lako mogu da dođu do lekara specijaliste. Mi doduše u KBC Zemun zaista ne vraćamo pacijente sa vrata. Ali s druge strane to dovodi do toga da jedan neurohirurg doživi da ga pozovu u 3 ujutru jer je nekog pacijenta supruga udarila gumenom papučom u glavu, što svakako nije slučaj za neurohirurga, a onda mu u 4 sata dođe pacijent sa krvarenjem u mozgu koga mora da operiše narednih 10 sati. I umesto da je ušao u operacionu salu relativno svež i odmoran taj hirurg je preko 20 puta silazio sa odeljenja u hitnu ambulantu jer su ga zvali zbog uglavnom minornih problema. Verovatno jer su pretrpani poslom i imaju i po preko 50 pregleda po jednom danu neki lekari opšte prakse olako pošalju pacijenta kod specijaliste. U celoj zemlji imamo oko 70 neurohirurga i zamislite kad bi svako koga malo zaboli glava odmah došao na pregled kod neurohirurga”, priča Vuk.

Uvek me je zanimalo kako lekari izdržavaju one maratonske operacije od po nekoliko sati jer znam da je meni nekad naporno i da sedim toliko dugo…

“To je stvar treninga, ali i adrenalin odradi svoje. Prva operacija kojoj sam prisustvovao je trajala dva sata i pitao sam se kako li ću ja ovo izdržavati. Jednom sam putovao autobusom sa bratom nekih 5-6 sati na sportski seminar. Taj put me je umorio kao da sam kopao danima. A sada, da sam duplo više sati bio u operacionoj sali ne bih se umorio. Dok traje operacija nemam osećaj da me bilo šta boli, da mi bilo šta smeta… Umor te stigne tek nakon toga. Tih 7-8 sati u sali tokom operacije si maksimalno koncentrisan. Uostalom, nije to video igrica pa da možeš da snimiš poziciju i da nastaviš sutra.”

PROROČANSTVO SE OSTVARUJE, ZAPAD ĆUTI: Gadafi je upozorio Evropu u januaru 2011. – Mančester je najnoviji dokaz! (INFO)

Kaže da je u jednom trenutku razmišljao da li da ode iz Srbije ali je ipak odlučio da ostane.

“Meni je trenutno savršeno u životu. Imam posao koji volim, zdravlje me služi, država mi je sve što sam tražio omogućila. Ja sam se trudio i za svoj trud sam bio nagrađen. Meni se svaki napor isplatio. Trudio sam se od druge godine fakulteta da budem viđen, da budem tu, pišem radove, da volontiram. S druge strane znam da su plate male. Za sada imam dovoljno novca. Ali mogu da zamislim svog načelnika koji ima malu platu, da ne spominjem cifru, a ima veliku odgovornost, trpi veliki stres, ima porodicu i dvoje dece… Tužno je da neke moje kolege koji su stariji i vrhunski hirurzi nekad ne mogu da odvoje par stotina dinara da sebi kupe nešto da pojedu tokom dežurstva, već radije jedu bolničku hranu. To je zaista nepravda. Gledam ljude koji učestvuju u raznim rijaliti programima kako izlaze iz kola koja vrede kao tri nečija stana. Ja takva kola nikad neću imati. Odakle njima takva kola ne znam, i neću da ulazim u to. Nekad mi samo bude krivo, ali ne zbog mene već zbog nekih starijih kolega koji su spasli nebrojani broj života a ne mogu sebi nekad osnovne stvari da priušte. I onda se iznerviram kada to vidim. Ponekad bi neurohirug hteo da posle naporne operacije ode na masažu da bi bio odmoran za sutrašnje operacije. I to ne svaki dan, nego ako može jednom nedeljno recimo, ali i za to hirurg mora da razmisli da li ima da odvoji novac. U svetu je nedopustivo da neurohirug o tome mora da razmišlja. Ali to nije od sad, to se godinama nagomilavalo. Ja mogu ili da kukam ili da probam da promenim nešto. Ja biram ovo drugo, da svojim primerom pokušam da promenim. Vreme je sada na našu generaciju da počne da menja stvari, da ova država za 10-15 godina bude bolja”, kaže Vuk.

Ne zaobilazimo ni priču o medijima, koji, kako kaže nekada plasiraju stvari koje nisu do kraja proverene, a sve zbog veće gledanosti ili čitanosti.

“Na jednom predavanju iz sudske medicine o temi lekarske greške i lekarske odgovornosti, od profesora smo dobili novine, i kao da je bilo juče sećam se naslova – J.P. silovao majku i ćerku, G.L. terao me da pasem travu, obio 44 kuće i 2 stana, zapalio golfa… Svi kriminalci su potpisani inicijalima. A najveći tekst je onaj gde se kaže kako je lekar zaboravio gazu u telu pacijenta, pa misleći da je gaza hirurzi mu izvadili zdrav bubreg. I sve to sa punim imenom i prezimenom lekara. Kao prvo to ne može da se desi, to su senzacionalističke priče da bi se očigledno novine bolje prodale. Ali ono što je tužno je što se u tim novinama jedino lekaru spominje puno ime, a ono što je najbitnije nije dokazana njegova krivica. Lekari greše, nije to tajna, od toga ne treba bežati. Ali nijedan lekar ne greši svesno, jer bi onda bio ubica a ne lekar. Ali najvažnije je da treba sačekati i proveriti da li greška stvarno postoji. Kad novine objave tako nešto karijera tog lekara je gotova, pogotovu ako se radi o nekom manjem gradu. Čak iako se kasnije dokaže na sudu da je lekar nevin, ljudi u to neće poverovati i reći će da je lekar u dobrim odnosima sa sudijom i da je zato oslobođen optužbi. Nažalost znam nekoliko primera gde su lekari bili medijski optuženi, dokazalo se posle na sudu da su nevini, ali njima je trajno bila narušena i karijera i zdravlje. Jedan od tih lekara je posle toga dobio karcinom pankreasa i umro. A pritom je bio jedan od naših čuvenih profesora koji je iškolovao hiljade dobrih lekara”

Vraćam ga na rijaliti šou programe iz prostog razloga jer su oni postali naš neodvojivi deo stvarnosti. Postali su ona ružna slika našeg društva koja je, čini se, 24 sata prisutna u medijima.

“Ko su ti ljudi tamo? Koje je njihovo zanimanje, čime se oni bave. Oni su konstantno na TV. Ja sam odrastao uz Branka Kockicu, Freda Kremenka, Toma i Džerija… A sada su umesto njih na TV-u neke  starlete. Čak i današnji crtaći mi deluju kao horor. Stvari se u toj sferi menjaju na loše. Sa kim god da pričam niko ne gleda rijalitije, ali ipak takav format na TV-u cveta. To je potpuni paradoks.

Iz rijalitija smo prešli na politiku. I taman kada sam pomislio da smo možda promašili temu Vuk mi kaže:

“Naša politika nekad stvarno deluje kao najgori rijaliti program.”

“Ja sam potpuno apolitičan, pratim politiku čisto da budem informisan zbog opšte kulture. Ali nisam u stranci, niti me to zanima. Samo bih voleo da se svako bavi svojim poslom najbolje što ume i da se ne meša u tuđi posao. Nažalost, desi se da mi dođu ljudi i kažu – čitao sam na internetu da ovo treba operisati. U šali kažem, pa ti idi onda i operiši se preko interneta. Ne uči se neurohirurgija tolike godine iz obimnih i stručnih knjiga da bi neko postavio dijagnozu čitajući 5 min po internetu. Danas često čujemo kako ne treba vakcinisati decu. To je neodgovorno kad neko tako nešto izjavi. Pogledajte šta je bilo sa epidemijom boginja, setite se kuge… Da li znate kakva je grozna bolest recimo poliomijelitis? Pustite ljude koji se u to razumeju da o tome govore i odlučuju. Ta društvena histerija je mnogo opasna i lako nastane panika. Zamislite šta bi bilo da nisu pronađene vakcine za pojedine bolesti i kakav bi to bio udar na zdravstveni sistem kada se ne bi sprovodila vakcinacija?”

Priču o lošoj strani našeg mentaliteta objašnjava i jednom živopisnom crticom iz šetnje gradom.

“Pre par godina brat i ja šetamo Bulevarom koji se tada renovirao. Prebrojali smo, od 100 radnika, samo dvojca rade. Prevedite to na opštu poplaciju. Znate, ima neki čovek na Jutjubu, taj snimak ima milion pregleda, koji apeluje da se deca ne šalju u škole. Odmah sam pomislio: šta ti čoveče pričaš? Sistem mora da se održi, naravno uz konstantno usavršavanje i unapređivanje. Ja ne kažem da je naš obrazovni sistem savršen, ali je svakako bolje da dete bude u tom sistemu nego da se ne školuje”, izričit je Vuk.

Tokom celog razgovora primećujem da je i više nego skroman, što je malo čudno za današnjeg mladog čoveka a posebno za mladog čoveka koji je ujedno i lekar. Znate onu priču da su lekari, glumci i novinari najsujetnije profesije.

– Šta bi voleo materijalno da poseduješ?

– U kom smislu?

– Pa npr dobar stan, skupa kola, vikendica?

“Nisam materijalista. Voleo bih samo da ceo život mogu spokojno da se bavim sportom i medicinom. Ako budem morao u životu da odustanem od toga zbog nečeg materijalnog, onda to nije to… Poenta je živeti prosečan život, ali ne ovaj koji je sada u Srbiji jer je nažalost prosečan život u našoj zemlji loš. Ne trebaju mi skupa kola i tome slično. Firmirana garderoba mi ništa ne znači… Krov nad glavom imam, doduše od kredita, ali drugačije i ne može. Samo ne bih voleo da u nekom trenutku razmišljam da li kupujem paštetu od 90 ili 190 dinara. Sada mi je ok ali sam što bi rekli taman sa novcem. Plašim se samo ako jednog dana budem imao porodicu da neću možda moći da im priuštim normalan život… Da ću morati da kažem da nemam, da ću morati po ceo dan da razmišljam o tome, a s druge strane me čekaju npr tri operacije koje moram da uradim najbolje što znam. Nadam se da toga neće biti. Znam da ljudi umeju da budu zli i da kažu – eto lekari uzimaju novac od pacijenata. Ja to nisam nikad video. Najverovatnije se i to negde dešava, ali sam siguran da su takvi lekari u manjini. Ja znam za sebe, ja nikada u životu ne bih uzeo novac od bolesnog čoveka. Davno sam se zakleo da to nikada neću uraditi. Ne samo što je protiv zakona nego je to proklet i krvav novac. Desilo mi se nekad da pacijent hoće da me časti. Veruj mi da mi je tad bilo neprijatno toliko da skoro pobegnem. Pa se posle preispitujem jesam li ja dao neki povod… A znam da nisam. Naravno nisu svi cvećke…. Ali verujte mi ja znam jednog našeg poznatog neurohirurga koji čokoladu od pacijenta ne bi uzeo, a kamoli nešto drugo. Moji pretpostavljeni ne voze kola kao oni iz rijalitija”, kaže Vuk.

Vraćam priču na ono što me najviše interesuje – kako je uspeo sve to da postigne u životu sa, relativno, malo godina.

– Jesi li merio nekada svoj IQ?

“Testirao sam inteligenciju u srednjoj školi u sklopu obavezne pripreme za fakultet, ali rezultat ne znam. Za sebe znam da nisam natprosečno inteligentan, ali jesam veliki radnik. Doduše i radim ono što volim pa je lakše. Kad radiš ovaj posao i kad nekad nešto i ne ide kako si zamislio, dužan si da uradiš to najbolje što možeš. Pacijenti prepoznaju moj trud… ja ovaj posao ne radnim ni zbog slave ni zbog novca. Kad čitam stručnu literaturu, posebno iz neruhirurgije, meni to dođe kao da čitam Politikin Zabavnik. Eto koliko u tome uživam. Toliko uživam u poslu da mi se čini da bih platio samo da mogu da ga radim”.

Sve vreme govorimo o radosti koju mu posao donosi ali znamo da biti lekar znači i videti stvari koje su nekada teške i bolne.

“Kad vidiš neku nesreću, kad su pacijenti mladi ljudi, posebno kada su upitanju deca… Kada su loše prognoze… To je teško… Lekar ne sme da izgubi empatiju, ali ne sme ni da se vezuje za pacijenta. Imao sam par pacijenata koji su mi prirasli za srce. Neki su prošli dobro, neki ne… Sve zavisi od patologije bolesti. Medicina na mnogo toga nažalost nema odgovor. Ali imate i one slučajeve koje pamtite po tome što su ispali dobri uprkos brojnim preprekama”

HRVATSKI RATNI VETERAN IZNENADIO IZJAVOM: Proterivanje Srba je genocid, u pitanju su dvostruki aršini (INFO)

“U jednom mom dežurstvu u sred noći su dovezli mladu devojku sa masivnim krvarenjem u mozgu. Bila je klinički mrtva ali smo mi ipak rešili da je operišemo. Oko tri ujutru smo načelnik i ja ušli u operacionu salu i započeli operaciju koja je bila veoma teška. Anesteziolozi su vrhunski uradili svoj posao, a kasnije i fizijatri koji su radili sa njom da se što pre oporavi, nabavljali smo joj visokoproteinsku ishranu…. I ona je na nogama otišla kući. To je bio istinski trijumf medicine, bio je to trijumf života.”

Medicina nije svemoćna i nekada je potrebno da čovek i veruje u ozdravljenje. Ponekad možda i da se pomoli… Ima li Bog poslednju reč, pomaže li kada je čovek verujući?

“Ja sam vernik. Ali sam i realan. Ne verujem u Boga kao u čoveka sa belom bradom koji sedi na oblaku. Nije bitno u kog Boga veruješ, samo je bitno da crkva, nebitno koja, propoveda prave vrednosti. Onaj ko živi po tim pravilima nije ni bitno ako ne veruje ni u jednog Boga… Ali ja kao što rekoh jesam vernik. Pomolim se i ujutru i uveče… Pročitam molitvenik. Meni to pomaže, tako nadjem svoj mir. Da mi ruka bude mirna, da mi dan prođe mirno…Duhovni život da bi bio ispravan ne mora pod obavezno biti praćen religijom”

Pitam ga o sitnim ritualima protiv uroka…

“Rituale protiv uroka nemam, jer u urok ne verujem. Ali imam neke sitne rituale ovako, koji mi na neki način smanjuju stres. Ne pijem kafu pred operaciju, ali zato uvek jedem pred ulazak u operacionu salu. Volim da znam gde sam tačno ostavio sat, kuda ulazim u salu, gde se presvlačim… To je možda smešan protokol ali eto… Ne mislim da će se nešto loše desiti ako nešto od toga ne uradim, ali više volim da znam da sam to uradio.”

O svojoj nenadanoj popularnosti kroz šou program “Superljudi” kaže da mu prija ali da ne bi želeo da ga prepoznaju samo kao lekara koji je učestvovao u šou programu.

“Ja nisam javna ličnost niti bih to voleo da budem. Voleo bih da budem poznat kao dobar lekar i hirurg. Smatram da je šou dobar i drago mi je što sam pristao da učestvujem”.

Vrtim po glavi koliko ovaj mlad čovek ima obaveza preko dana. Pitam se stiže li nešto drugo…

– Pišeš naučne radove, imaš dvadesetčetvoročasovna dežurstva, učiš, radiš… Vidiš li ti belog dana? Izlaziš li nekad?, pitam skoro pa zabrinuto. Smeje se…

“Izlazim ali manje nego ranije, a nekad i kada mi se izlazi nemam snage… Mislim da sam izlaske i prerastao. Imam slobodno vreme, ali gledam da ga iskoristim na najbolji mogući način.”

– Stižeš li da čitaš nešto van struke?

“Mnogo manje nego ranije. A primetio sam da kad imam knjigu koja je stručna i delo koje nije iz domena medicine ja se uvek opredelim za stručnu literaturu kao da se plašim da će me nešto drugo odvući od nauke. A imam još mnogo toga da naučim. Čitam i popularnu literaturu, nije baš da ne izbijam iz biblioteke, ali najviše čitam stručnu literaturu. E da, volim Hari Potera, koliko god to nekima možda bilo smešno.”

Ponovo nam se nameće priča o stanju u društvu, o tome gde živimo i radimo… U jednom trenutku mi je rekao nešto zbog čega sam se iskreno zamislio:

“Nije na nama da se sami probijamo, na sistemu je da izabere najbolje od nas i da im pruži šansu za posao i šansu za napredak. Imam druga koji je bio sjajan student, 6 jezika tečno govori… Otišao je u Nemačku da tamo radi, nije želeo ovde da ostane. A umesto država da ga zadrži ona ga pusti da ode. A šta urade Nemci? Oni prime i njegovu verenicu u stalni radni odnos samo da bi njega zadržali“

ČUDNA POJAVA U TRŠIĆU: Kuća sama sebe ZAGREVA, vlasnici zvali stručnjake!

O toj temi bi mogli još mnogo toga, ali želim da završimo u nekom drugom tonu. Pitam ga za njegovu drugu najveću ljubav, a to je sport.

“Sport, odnosno brazilska džiu džica mi je možda i veća ljubav od medicine. Duže sam u borilačkom sportu nego u medicini. Od njega ne odustajem i pored velikog broja povreda… Ujutru mi treba pola sata da ustanem zbog bolova, a bez diklofena ne idem nigde. Ali to je sitna cena koju moram da platim da bi se bavio sportom koji volim. Znam samo da ne bih mogao da se bavim medicinom a da se ne bavim sportom.”

Za kraj ga pitam kako vidi sebe u dve reči…

“Srećan i uporan…”

Razgovarao: Petar Latinović

(Dnevne.rs/Izvor:Petar Lainović, Kurir.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*