Bobić-Mojsilović: EU nam zabranjuje da fizički kažnjavamo decu, ali sve više dopušta pedofiliju (POGLEDI)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
mojsilovic
Ovih dana, kada su novine prepune vesti o prebijenim, silovanim i ubijenim ženama, rasprava o zakonu protiv fizičkog kažnjavanja dece dobija epohalne razmere…

…a doktora, psihoterapeuta, koji se usudio da kaže nešto suprotno aktuelnom trendu politički korektnog dušebrižništva, besomučno stavljaju na stub srama, vređajući ga na sve moguće načine, što prilično govori ne samo o društvenoj klimi nenaviknutoj na disonantnost, nego i o dubokoj agresiji onih koji se bore protiv agresije.

Razlika između nasilja nad decom i fizičkog kažnjavanja, to jest onoga što se u narodu zove „batine“, to jest ćuška ili šljepka po guzi, svakako da postoji, i teško da se u tome ne prepoznaje drastična razlika. Sa druge strane, teško će i jedan zakon uspeti da spreči roditelja da svoje dete vaspitava na „starinski“ način, osim ako ova halabuka oko novog zakona sve više izgleda kao projekcija budućnosti u kojoj deca neće pripadati roditeljima, nego državi.

Kad sam ja bila mala, mama me je bila varjačom, tako da se uvek ispostavljalo da me nije tukla mama, nego varjača. Iskreno priznajem da sam i ja moju ćerku kad je bila mala, doduše retko, udarila po guzi. Da li me to čini nasilnikom i neodgovornim roditeljem? U svakom slučaju me čini manjim folirantom od onih koji se ovih dana javno zaklinju da svoje dete nikada nisu udarili, i da je udarac po guzi nedopustivi zločin.

Mnogo je veći zločin govoriti detetu ružne reči, govoriti mu da je nesposobno, glupo i da od njega nikada ništa neće biti, mnogo je veći zločin svađa roditelja pred decom, psovanje, nedoslednost i nedostatak moralnih vrednosti. Batina nije iz raja izašla, ali sigurno da iz raja nije izašao ni koncept da je deci sve dozvoljeno. Deca moraju da znaju za granice, deca moraju da se vaspitaju i mora da im se usadi pristojno ponašanje.

Ako roditelj nikada nije pročitao nijednu priču svome detetu, ako dozvoli da mu dete deklamuje marke telefona, a nijednu pesmu, to je dno. Ako roditelj podmićuje učitelja, i dopusti da mu dete nepismeno završi osnovnu, i da je polupismeno, to je mnogo strašnije nego batine. Ako roditelj detetu dozvoli da po ceo dan bulji u ekran televizora, kompjutera, mobilnog telefona, ako ga vodi u igraonice umesto u parkove, ako roditelj upisuje svoje dete u privatnu osnovnu školu, i trlja ruke što ima i privatnih gimnazija, jer se tamo lakše prolazi, to je katastrofa neuporedivo veća nego bilo koja „mamina varjača“.

pažnje detetu, nemanje vremena za dete, nezainteresovanost za bilo šta drugo osim za ocene upisane u svedočanstvu, mnogo je opasnije nego bilo koja ćuška. Ako je roditelju njegovo dete uvek u pravu, i svi su drugi krivi – to je katastrofa. Ako roditelj dopusti da mu dete završi osnovnu školu, a da nema pojma ni o čemu iz istorije ili geografije, i da se ne kaže „bio sam kući“ nego „bio sam kod kuće“, ako roditelj ide i moli za ocenu, to je gore nego da ga udari po guzi. Ako roditelj muva zajedno sa detetom za ocene, i tako uči svoje dete da je u životu prečica jedini način, to je mnogo veća tragedija i za dete i za roditelje i za društvo, jer se tako stvaraju pokvarenjaci, muljatori i nesposobni ljudi. Nekada su na kraju školske godine roditelji mrko gledali svoju decu zbog slabih ocena, danas, međutim, mrko gledaju učitelje.

Mnogo je opasnije kupovanje ljubavi neprestanim poklonima, nego bilo koja strogoća. Kad bi roditelji imali petlju danas da nauče svoju decu da postoji „nema“ i „ne može“, stvari bi danas u ovom društvu izgledale mnogo bolje. Kada bi se u osnovne škole uveo predmet koji se zove „Život nije šoping“, stvari bi možda izgledale drugačije.

Kada bi ovo društvo smoglo snage da objasni deci da nije najveća vrednost novac, i da momci sa dvadeset i kusur godina ne treba da izigravaju pijane milijardere, i da devojke ne treba da hrle u zagrljaj generaciji svojih očeva jer su bogati i nose skupe satove na rukama, i kada bi mediji to stavili kao projekat od prvorazrednog značaja, ova rasprava bi imala smisla, i zakon bi onda možda trebalo doneti, iako bi bio suvišan.

Nasilje prema deci je, naravno, jezivo i nedopustivo, ali nasilje prema deci je samo jedna od faseta nasilja koje se neprestano promoviše u medijima. Nejasno je kako se najvatreniji zagovornici ovog zakona nisu pobunili pred šokantnom činjenicom da se u pojedinim evropskim zemljama granica dečije dobi za nekažnjivi seks sa maloletnikom iz godine u godinu sve više spušta? Milion puta veći problem je vaspitno i emocionalno zapostavljanje dece. I, naravno, planetarna seksualizacija dece.

Ključ ove teme dakle nije u tome treba li tući decu, nego, kako ih vaspitavati; ko ih vaspitava i šta su vrednosti kojima ih uče. A mami sam odavno oprostila one varjače.

(Novosti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
  • goga

    Bravo,obrazovana deca I pametna su opasnost za novi svetski poredak,njima treba samo glipi I poslusni I zato ih netreba tuci da nebi bili pametni I uspesni,samo im robovi trebajui zato je tako!!

  • Дурлански

    Храбра, своја… али и наша. Хвала М.