ZAPAD SPREMA NOVE PLANOVE ZA BALKAN

evropa
Foto: Tanjug/AP
Nedavna radna poseta državama „Zapadnog Balkana“ Federike Mogerini, visoke prestavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost, nije izgledala spektakularno niti kao posebno važna. Njen autoritet na nivou EU uveliko je sporan zato što nikad nije imala snage da disciplinuje albanske predstavnike sa Kosova da bar donekle poštuju dogovoreno u Briselu. Zato i jeste čudno da upravo njena poseta ispada kao prekretnica kada je u pitanju gledanje Zapada na način rešavanja problema „Zapadnog Balkana“.

Njen izveštaj o poseti i razgovorima sa liderima Crne Gore, Makedonije, Srbije, Albanije, BiH i Prištine namenjen šefovima diplomatije i vođama EU bio je alarmantan. Procenila je da širi sukob sigurno predstoji ako EU hitno nešto ne preduzme. I, stvarno, od tada se gledanje EU na stvari u regionu bitno menja. I ne samo EU nego su svoj pristup rešavanju problema na „Zapadnom Balkanu“ preko noći promenili i SAD i NATO.

Prvo su se, kao na traci, redale provokacije i serija nepovoljnih događaja za Srbiju, među kojima su najpoznatiji afera sa brendiranim vozom, najava formiranja vojske Kosova, zahtev Bošnjaka za reviziju presude protiv Srbije Međunarodnom sudu pravde protiv Srbije, najava tužbe za genocid iz Makedonije itd. Kada se očekivala eskalacija sukoba, sve se preko noći promenilo u pozitivne događaje za Srbiju: EU, NATO i SAD oštro su kritikovali Prištinu zbog pokušaja osnivanja vojske, tužba protiv Srbije iz Sarajev je odbačena, druge najavljivane nisu ni podnesene itd. To što smo mi bili iznenađeni, nije ništa prema onome koliko su bili iznenađeni Albanci, Bošnjaci i Hrvati, naviknuti da im svaki bezobrazluk protiv Srbije sasvim lako prolazi.

 

VUČIĆ U NEMAČKOJ

Ipak, nekakav vrhunac diplomatske pobede Srbije svakako je poseta premijera Aleksandra Vučića Nemačkoj i samit premijera „Zapadnog Balkana“ u Sarajevu. Čini se da je dugoročna miroljubiva politika Vlade Srbije, koja se često činila preterano popustljivom, počela da daje konkretne rezultate. Slika o Srbiji na Zapadu promenila se i sada se ona sve češće spominje kao ključni faktor stabilnosti na Balkanu. Zapadni mediji sve više pozitivno prikazuju Srbiju, a niko ne pamti kad se to poslednji put dogodilo. Vučić je ocenjen kao iskren i pouzdan partner i odgovoran lider opredeljen za mir i regionalnu saradnju. Lider od koga se na Balkanu najviše očekuje i čija je odgovornost za normalizaciju stanja najveća. Ovakve ocene vodećih zapadnih ličnosti koliko do juče bile su nezamislive, a danas figuriraju kao nešto normalno. Jeste to uspeh srpske politike, bez obzira ko šta mislio o Vučiću.

Danas se pokušaji albanskog vođstva iz Prištine da ponovo oblate Srbiju čine smešnim, pa i kontraproduktivnim za njih same. Na primer, pismo Hašima Tačija generalnom sekretaru NATO Jensu Stoltenbergu da Rusi naoružavaju i pripremaju Srbiju za invaziju na Prištinu čitano je sa podsmehom. Ne uspevaju im ni nove provokacije koje bi trebalo da izazovu nepromišljenu reakciju Srbije i vraćanje na staro – odluka o prisvajanju imaovine SFRJ i Srbije i hapšenje srpskih političara zbog izbornog materijala ili nekih navodnih malverzacija.

Stvari su se promenile – da li definitivno ili privremeno, videćemo – a to većina balkanskih lidera koji su svoj opstanak na političkoj sceni zasnivali delovanjem protiv Srbije ne može da- shvati i ne može tek tako da prihvati. Srbija je sad u velikoj prednosti jer ne mora da menja svoju politiku čak ni u nijansama. Drugima će biti itekako teško da se odreknu agresivne politike i da sami počnu da proklamuju mir i korektne odnose prema Srbiji. Sada je najvažnije pitanje za Srbiju da li je opredeljenje Zapada u pogledu mirnog rešenja problema trajno ili privremeno.

Odluka Vučića da, i pored svih upozorenja na opasnost, ode u Sarajevo bila je hrabra i korisna za Srbiju. Na samit je došao direktno iz Nemačke i učesnicima preneo poruke Angele Merkel. Poruka je bila jasna – očekuje se ekonomska regionalna saradnja, zajedničko tržište i povezivanje energetskim i saobraćajnim projektima. Deklarativno, svi učesnici su podržali takve ideje, ali unapred se zna da će praksa izgledati drugačije i da će biti velikih otpora promenama agresivne politike prema Srbiji.

ŠTA JE PROMENILO CRNE PLANOVE?

Šta je to otvorilo oči EU, NATO i SAD i šta je uslovilo da objektivnije sagledaju stanje? Još važnije pitanje od tog jeste da li je to definitivna odluka ili samo privremena. Sve ukazuje na to da je odustajanje Zapada od vojnog rešenja problema na Balkanu uslovio jedan jedini zaključak – da u datim okolnostima na Balkanu više nije moguće voditi ograničen kontrolisani rat. To opasno saznanje uslovilo je brzu reakciju EU jer je rizik od eskalacije i nekontrolisanog širenja sukoba postao suviše veliki. Sve bi se moglo pretvoriti u rat kakav EU, NATO i SAD ne žele. Nije u pitanju samo praksa prema kojoj oni žele samo ratove u kojima ostvaruju interese bez sopstvenih žrtava nego niz relativno novih nepovoljnih faktora koji direktno utiču na efikasnost NATO mašinerije.

Prvo, EU je oslabljena Bregzitom i migrantskom krizom. Njene članice više nisu jedinstvene i jača sumnja u opstanak unije od strane njenih članica. Zato su sve više zaokupljene sopstvenim interesima na štetu drugih članica. Naravno da se to odražava i na NATO. Još više od toga, NATO opterećuje odnos nove američke administracije i predsednika Trampa prema tom vojnom savezu. Njegova podrška Alijansi sad je deklarativna, ali svi znaju da je ona iznuđena unutrašnjim i spoljnim pritiscima i da nije iskrena. Za sada evropske članice NATO pristaju na ucene američkog predsednika u pogledu većeg učešća u finansiranju. Tako je Nemačka već prilikom susreta Angele Merkel sa Trampom kupila šest transportnih aviona „super herkules C-130J“, vrednih 900 miliona evra, američke kompanije Lokid Martin. Ali sumnje ostaju da li će se Tramp zaustaviti samo na tome ili će, kada ojača, krenuti u pravu reviziju NATO. Naravno da se u takvim okolnostima izbegava nekontrolisani sukob.

 

Drugo, kontrolisani ratovi na Balkanu, kao oni iz 90-tih godina, ili agresije NATO poput one na Srbiju nisu više mogući zbog sve većeg prisustva Rusije i Kine na Balkanu. Rusija je definitivno ponovo postala svetska sila, tako da nije za očekivati da bude pasivna kao nekada. Mora se računati s tim da bi se možda umešala direktno, a posredno sigurno. Posredno bi se mogla umešati i Kina braneći svoje interese, koji već uveliko postoje na Balkanu. Da Zapad ne može uspešno kontrolisati sukob u koji je umešana Rusija, pokazali su ratovi u Gruziji, Ukrajini i Siriji. Zato je logično da ne žele novi sukob takvog tipa.

Treće, ali isto toliko važno jeste nepredvidivo i veoma opasno ponašanje Turske. Turska je u tihom sukobu sa SAD i u otvorenom sukobu sa EU, a ti sukobi direktno ugrožavaju NATO. Erdogan je ubeđen da je neuspeli puč planiran iz SAD, tako da njegova odbojnost i nepoverenje raste i prema NATO, u kojme SAD vode glavnu reč. Za sada nema konkretnih poteza u pravcu izlaska Turske iz Alijanse, ali to je više zbog nabavke i održavanja oružja i vojne tehnike sa Zapada. Već ima razmišljanja o preorjentaciji na rusku tehniku najavom kupovine PVO sistema S-400. Erdogan oseća da bi i lideri EU bez izuzetka voleli da vide Tursku bez njega. Diplomatski skandal zbog proterivanje iz Holandije turske ministarke za pitanja porodice Fatme Betul Sajan Kaje bio je pravi presedan. Nije skoro viđeno da ministra neke države policija privede, izoluje a zatim protera u državu iz koje je došao – u Nemačku, koja je postupila slično.

Erdogan je bio siguran da se tako nešto ne može dogoditi. Samouvereno je krenuo u pridobijanje više od tri miliona Turaka koji žive i rade u Zapadnoj Evropi. Od toga neće biti ništa jer su se lideri EU uplašili radikalizacije onog dela islamske populacije koja se odavno adaptirala i prihvatila većinu zapadnih normi ponašanja i načina života. Turski predsednik i njegov štab koji rade na tome da Erdogan prigrabi kompletnu vlast u Turskoj potpuno su izgubili kompas. Teške izjave koje su izgubile diplomatsku formu optužuju Holandiju i Nemačku za fašizam a njihove lidere izjednačavaju sa Hitlerom. Erdogan prelazi na klasične ucene i pretnje, a glavno oružje su mu milioni migranata, koje za sada pod kontrolom drži Turska. Preti da će poništiti migrantski sporazum sa EU i pustiti novi talas izbelica da slobodno krene prema Zapadnoj Evropi. Dok se ne raščiste odnosi sa Turskom, svaki ulazak NATO u nekontrolisani sukob bio bi velika avantura.

KO NEĆE DOGOVOR SA SAMITA U SARAJEVU?

Bez velikih pritisaka sa Zapada dogovor sa samita u Sarajevu nema šanse za uspeh. Potrebno je razbiti suviše dugo sanjane snove u tri nacionalna korpusa na „Zapadnom Balkanu“ – albanskom, hrvatskom i bošnjačkom. Albanci još od 1878. godine, od Prve Prizrenske lige, žele da stvore Veliku Albaniju. Proustaški deo Hrvatske, koji je trenutno na vlasti u ovoj državi i provodi stotinu godina stare ciljeve ustaškog pokreta, želi u prvoj fazi proširenje Hrvatske na veliki deo BiH, sa još većim budućim aspiracijama koje podrazumevaju i delove Srbije. Aktuelno bošnjačko rukovodstvo u Sarajevu želi potpunu kontrolu nad BiH i uvođenje radikalnih islamskih zakona i pravila u celoj državi.

Sve tri grupacije su potpuno svesne da svoje ciljeve ne mogu ostvariti sami, nego samo uz pomoć neke svetske ili jake regionalne sile. Tako su nastojali da se u svojim težnjama uklope u interese najjačih u određenom istorijskom trenutku. Njihove težnje počele su se ostvarivati u vreme fašističke Nemačke, ali su propale zajedno sa slamanjem fašizma. U modernim vremenima računaju na SAD i sve do posete Federike Mogerini Balkanu izgledalo je da njihovi zamišljeni teritorijalni projekti teku po planu, jer su uslađeni sa projektima širenja NATO pakta. Odjednom ništa više nije isto. Jeste to veliki šok za njih, sličan onome kada je poražena fašistička Nemačka. Još uvek veruju da je to samo privremeno i zato im ne pada na pamet da bez velikih pritisaka menjaju svoju agresivnu politiku.

U najvećem šoku su Albanci, ne samo na Kosovu, jer je Albanija kao država nosilac realizacije ideje o Velikoj Albaniji a Edi Rama glavni koordinator svih akcija. Nije ni čudo da su toliko zbunjeni – Zapad im je najpre nametnuo ideju o vojsci Kosova, da bi ih nakon toga oštro kritikovao da su uranili i izabrali pogrešan pristup projektu. Da li je kompletna ideja o Velikoj Albaniji odbačena na Zapadu kao suviše opasna, tek ćemo videti, ali jedno je sigurno – Albanci od te ideje neće tek tako odustati. Kod Albanaca je sve podređeno teritorijalnim aspiracijama, pa i ekonomski razvoj i prosperitet. Odustajanje od ideje moguće je samo uz velike pritiske sa strane, i to samo do sledeće istorijske prilike. Tada ćemo pričati o nekoj budućoj četvrtoj Prizrenskoj ligi. Ne treba zaboraviti da se ideja Druge prizrenske lige ostvarivala uz pomoć fašističke Nemačke i njene vojno-obaveštajne službe Abver a da je Treća prizrenska liga osnovana u SAD, pa ne čudi da je novi pokušaj stvaranja Velike Albanije realizovan uz pomoć ove svetske sile.

Hrvatska promenu kursa nastoji da izbegne po svaku cenu. Zato njihov premijer nije prisustvovao samitu u Sarajevu. Tako šalju poruku da oni nisu deo Zapadnog Balkana i da ih se ne tiču problemi ovog regiona. Država koja je direktno odgovorna za seriju negativnih događaja za poslednjih 30-tak godina, sada tvrdi da nije na Balkanu – kao da ne znaju geografiju i da su najpouzdanije granice Balkana reke Sava i Dunav. Ustvari, oni smatraju da, na osnovu toga što nisu prisustvovali samitu, nemaju ni konkretnih obaveza po pitanju regionalnog povezivanja i normalizacije odnosa. Tako nije slučajno da su u vreme održavanja samita u Sarajevu hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, ministar inostranih poslova Davor Ivo Stijer i grupa zagrebačkih naučnika bili u u BiH, u Neumu, na „znanstveno-stručnom skupu“ pod nazivom „Hrvati Bosne i Hercegovine – nositelji europskih vrijednosti“, koji je organizovao hrvatski član predsedništva BiH Dragan Čović.

 

VAŽNO PITANJE TURSKE

Generalni zaključak skupa jeste da je ustavni položaj Hrvata u BiH težak i neravnopravan. Zaključak je namenjen onima koji su pratili skup u Sarajevu jer su tako hrvatski lideri, iako nisu prisustvovali samitu, poručili šta imaju da kažu. Poručili su da treba menjati Ustav BiH, pa tako u Dejtonski sporazum. Naravno da su to poruke koje prizivaju sukobe i da su suprotne porukama iz Sarajeva. U Hrvatskoj je prisutan još jedan veliki strah zbog koga su izbegli Sarajevo – da ih neko silom ne utera u neku novu državu tipa Jugoslavije, jer ih najnovije ideje o carinskoj uniji, zajedničkom tržištu i regionalnom povezivanju strateške infrastrukture država „Zapadnog Balkana“ upravo na to asociraju.

Bošnjaci svoja agresivne planove sve više vezuju za Tursku. Erdogan najavljuje uvođenje smrtne kazne, a EU odgovara da se Turska udaljava od Evrope i da nikad nije bila dalje. Znači, ako ova mnogoljudna država nije imala šanse da postane članica EU u vreme kada su po nekim standardima bili najbliže tom cilju, onda nema šanse da se to dogodi danas kada je na sceni radikalni islam. Uostalom, ljutnju Turske nije izazavao samo postupak prema njihovoj ministarki, nego se osećaju prevareni. Kao najpouzdanijoj i drugoj po vojnoj moći članici NATO, štošta im je obećavano, ali ništa od toga nije ostvareno. Zato se mogu očekivati radikalni zaokreti u politici Turske i po pitanju članstva u ovoj alijansi. Gotovo je sigurno da Turska, kao najača regionalna vojna sila, planira samostalnu politiku i još aktivniju ulogu na „Zapadnom Balkanu“. Upravo na to računa raikalizovani bošnjački vrh u Sarajevu, koji je u sve većem raskoraku sa bivšim mentorom SAD.

Navedene geostrateške promene diktiraće buduća dešavanja na „Zapadnom Balkanu“. Možda je rano za definitivne zaključke, ali, trenutno posmatrano, jedino je aktuelna politika Srbije kompatibilna sa najnovijim namerama EU, NATO i SAD, po pitanju smirivanja situacije i regionalne saradnje. Sve ostale politike su agresivne i destabilizujuće. Zato ne čudi što je Srbija na kraju prepoznata i na Zapadu kao faktor mira i stabilnosti i najodgovornija za regionalni prosperitet.

Ipak, da li su stvari postale tako dobre za Srbiju i da li smo na putu mira i stabilnosti, tek će se videti nakon susreta Putin – Tramp, koji svi sa nestrpljenjem očekuju. Tek tad će se definitivno znati kako stvari uistunu stoje i kakav je novi geostrateški položaj Srbije. Probni baloni su Makedonija, Kosovo i BiH i, ako tamo stvari krenu ka mirnom rešenju, tek tad možemo donositi velike zaključke. I pored dobrog trenda događaja, Srbija ne sme zaboraviti da sve to može biti samo privid i da sve može da se rasprši kao balon od sapunice. Zato jačanje odbrambene sposobnosti i dalje ostaje najveća garancija mira i jak argument za pregovore sa svima na Zapadnom Balkanu. Jer svima mora biti jasno da vojnim pritiscima ne mogu ucenjivati Srbiju i da na vojna rešenja u ostvarivanju svojih megalomanskih ciljeva i ne pomišljaju.

 

(Dnevne.rs/Intermagazin.rs/Izvor:Ljuban Karan, Standard.rs)

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*