Treći svetski rat već traje: PRVA BITKA VEĆ SE DOGODILA

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

ruka

Činilo nam se da je rat… ono kada tenkovski klinovi prodiru u dubinu teritorije; ono kada se „čizma stranog pešadinca” utvrđuje na osvojenoj zemlji. Ali, protivnik nije poželeo da rasporedi desetine miliona svojih vojnika…

Treći svetski rat već traje. I nije juče počeo, nije posle odluke Centralne banke Rusije o povećanju referentne kamatne stope. A nije ni pre mesec dana, posle pada cene nafte. Nije ni u februaru ove godine sa ukrajinskim Majdanom broj 2. A nije ni u maju 2012. na moskovskom Bolotnom trgu.

Prva njegova bitka desila se još 08.08.08, piše nezavisni ekspert Aleksandar Zapoljskis, čiji tekst prenosimo u celosti.Pre šest godina. Pri tom je pripremanje gruzijske armije za taj rat „Zapad” počeo još ranije, 2004., kada nikakva „ruska aneksija Krima” nije postojala, čak ni u planu. Mi smo jednostavno prespavali njegov početak. Nismo primetili, jer smo očekivali potpuno drugačiji scenario.

Činilo nam se da je rat… ono kada tenkovski klinovi prodiru u dubinu teritorije; ono kada se „čizma stranog pešadinca” utvrđuje na osvojenoj zemlji; ono kada se na zidovima kuća pojavljuju „naređenja okupacione vlasti”. Ali, protivnik nije poželeo da rasporedi desetine miliona svojih vojnika na bojna polja negde pod Voronježom i da pretvara sopstvene zemlje u radioaktivne pustinje. Zato je i krenuo „drugim putem”.

Foto: APFoto: AP

Na „Zapadu” takođe ima veoma pametnih ljudi i prvorazrednih analitičara. Oni su još 60-ih godina HH veka otkrili ozbiljnu ranjivost čitave naše koncepcije „Ruskog sveta”. Našu zajedničku ranjivost. U zemlji pod imenom Rus „narod” se tradicionalno suprotstavljao „vlasti”. Svakoj. Dobroj, lošoj, bez razlike. I ekonomiji. Ne razmišljajući o stepenu svog razumevanja ekonomskih zakona. Jedno i drugo u spoju sa tradicionalnim ruskim populizmom uvek je jednako funkcionisalo.

Ne osvrćući se ni na kakve posledice, narod je prvo zahtevao od cara da ide na Balkan i spasava „slovensku braću”, a zatim se bunio zato što je „nepromišljena carska politika dovela zemlju  do Krimskog rata”, za koji, kako se pokazalo, zemlja nije bila spremna i koji narod nije želeo. Taj isti narod prvo zahteva nastavljanje ekspanzije na Daleki Istok, a zatim se buni zbog loših rezultata Rusko-japanskog rata.

Prvo preti caru pobunom ako zemlja ne uđe u rat sa Nemačkom, kasnije optužuje zemlju zbog poraza. I strelja carsku porodicu u podrumu.

Foto: ReutersFoto: Reuters

Zar se od tada nešto promenilo? Ako se odbaci verbalna skrama, na šta se danas svode svi prigovori „Putinu” (čitaj – državi i vladi kao sistemskim institucijama)?
– oni su postavili ekonomiju Rusije na „narkotičku iglu” nafte i gasa i samim tim ubili njenu diversifikaciju;
– oni ništa nisu učinili za razvoj nacionalne ekonomije i industrije;
– oni su malo razvijali projekte modernizacije;
–  oni su se suviše mešali u slobodno tržište;
– oni ni na koji način nisu poboljšali životni standard naroda;
– oni su suviše popuštali Zapadu i tako doveli zemlju u današnju krizu;
– oni su se suviše svađali sa Zapadom i samim tim izazvali današnju krizu.

Poslednje dve tvrdnje direktno protivreče jedna drugoj, ali to kritičare apsolutno ne zbunjuje. Inače, kritičare uopšte ništa ne zbunjuje. Čak ni očigledna nepodudarnost njihove kritike sa realnim stanjem stvari. A udeo „zavisnosti BDP od nafte” smanjio se sa 45,5% u 2000. na 18,7% u 2014. godini. Ne samo da je samo po sebi to smanjenje skoro trostruko, nego i u apsolutnom iznosu 18% ne vodi u punu zavisnost. Ovo i pored toga što je za 13 godina sumarni izvoz (svega, a ne samo nafte i gasa) povećan pet puta – sa 100 do 500 milijardi dolara.

Ako početkom 2000-ih budžet od prodaje nafte nije dobijao skoro ništa, danas u državnu blagajnu dolazi oko 65%  prihoda u obliku poreza, koji dalje ide na modernizaciju nacionalne ekonomije i realizaciju socijalnih obaveza države prema svom stanovništvu.

Inače, u delu izvora punjenja budžeta slika je apsolutno suprotna „opštepoznatom mišljenju”. Budžetski prihodi RF najviše zavise od poreza na dohodak – 28,8%. Renta, odnosno porezi od eksporta sirovina (bilo kojih, ne samo nafte) donose 27,4% novca, 8,6% daje porez na dobit, 14,7% – dolazi od PDV, 3,7% – porezi na privatnu imovinu, 2,9% – porezi od državne imovine, 13,9 – ostali izvori. U stvari, to upravo i jeste ta ista diversifikacija, pri tom – očigledno uspešna, a kod nas je praksa da i danas  optužujemo vladu da diversifikacije nema.

Posebno treba istaći veoma omiljenu temu mnogih kritičara o krajnje visokom poreskom opterećenju, koje navodno smrtno guši čitavu poslovnu aktivnost u zemlji. Ali, evo šta je čudno. Ukupna poreska stopa u Rusiji iznosi 29,5%. Naglašavam – ukupna, to jest svih poreza uopšte. Za sve. Za privatna lica. Za biznis. Za korporacije. Je li to mnogo? Da li to dramatično koči razvoj ekonomije?

U čemu je problem

A kako je u Finskoj, Švedskoj i Francuskoj, koje se često navode kao primer uspešnih modela ekonomije prema kojima  „treba da se ravnamo”? Kod njih je ukupna stopa – 45%. I šta? Razvijaju se. Malo manje, oko 40% je u Norveškoj i Italiji. U Nemačkoj i Velikoj Britaniji ona je takođe iznad – 35%. Čak i u „srećnim” SAD ona je tek malo niža od naše – 25% naspram ruskih 29,5%.

U čemu je problem? Gde je tu ono „preteško”? Da i ne govorim o tome da je u Rusiji porez na dobit, jedan od onih koji jasno određuju nivo ekonomske slobode građana, jedan od najnižih u svetu – 13%! Uz to, on je „ravan”, odnosno svi isto plaćaju. U čitavom svetu takva šema se smatra za dostignuće, a samo je u Rusiji uobičajeno da se jadikuje.

Kod nas je uobičajeno da se jadikuje i samo iz ljubavi prema tom procesu. Krajem 1999. nominalni BDP naše zemlje iznosio je svega 196 milijardi dolara, a do 2012. povećao se deset puta – do 2015 milijardi! Pa, šta? Ipak je loše. Malo je! A koliko bi trebalo? Da se udvostruči svake godine? Od 2004., kada je u stvari, počela ozbiljna modernizacija ruske ekonomije, do pred kraj 2006. on se upravo udvostručio! Sa 500  na 960 milijardi dolara.

Zatim je nastavio da se povećava po 20% godišnje. Čak su i posledice krize iz 2008. bile prevaziđene do 2010. godine! A ako se računa po paritetu kupovne moći, onda je krajem 2012. ruska ekonomija postala najveća ekonomija u Evropi i peta u svetu.

Podatak: 2003. mi smo bili tek deseti. A ako se uporedi tempo rasta BDP sa drugim zemljama – izvoznicima nafte, onda su prema tom pokazatelju 1999. Rusija i Saudijska Arabija bile skoro jednake (u obe zemlje BDP je iznosio oko 200 milijardi dolara), dok je 2011. u Saudijskoj Arabiji BDP dostigao samo 600 milijardi dolara, a u RF – premašio 1800 milijardi dolara. Na račun čega? Da li samo na račun nafte i gasa?

Takođe se ispostavlja da nije. Izvoz metalurških proizvoda i proizvoda od metala porastao je 2,2 puta, hemijskih proizvoda i kaučuka – skoro 10 puta, mašina i prevoznih sredstava – 5 puta, mineralnih proizvoda – 12 puta, visokotehnološkog oružja – dvostruko. Projekti za izgradnju nuklearnih elektrana u inostranstvu i njihovo kasnije servisiranje danas Rusiji donose novca skoro isto koliko i prodaja nafte. Čak i ako se računa da se udeo izvoza sirove nafte svake godine smanjuje, a raste udeo izvoza prerađevina nafte. Hoće li neko da kaže da nuklearne elektrane nisu najnaprednije tehnologije?

Tu ima mnogo toga zanimljivog. Svako treba sam da čita. Ipak, osnovno je i tako jasno. Vlada čini sve što od nje „narod zahteva” i čini to sasvim uspešno. Nije idealno, naravno. Ima šta da se prigovori, ima zbog čega da se ukori. Ima i grešaka. Sve je tako. Međutim, pokažite mi uspešnu, naprednu zemlju u kojoj je apsolutno sve idealno i čija vlada nije učinila nikakvu grešku? Da li ćete pokazati? Nema? O čemu onda govorimo?

Bez obzira na poslednje događaje, budžet zemlje ostaće suficitaran. Prihodi će premašiti rashode  za 1,2 biliona rubalja. To je otprilike 1,9% BDP. To je kada se sve uračuna. Kad se uračunaju još uvek neizmireni dugovi Ukrajine za gas. Kad se uračunaju ekonomske posledice ekonomskih sankcija koje je „Zapad” uveo. Uzgred, sankcija uvedenih uprkos pravilima i propisima STO, čiji je Rusija član. Ipak, Rusija zatvara godinu u primetnom plusu.

Da li je dolar pao? Predsednik Rusije istakao je da pad nije izazvan objektivnim, već čisto spoljnim uzrocima. Uostalom, jesmo li na pragu 90-ih kada je čak polovina namirnica u prodavnicama bila uvozna i zato dramatično zavisila od kursa strane valute? A od tada je Rusija uspela da dostigne 97% samostalnog snabdevanja hranom.

Foto: ReutersFoto: Reuters

Sem toga, za čitavu kritičnu grupu roba Rusija ima nivo samostalnog snabdevanja najmanje 80-85%. Tako, naravno, kurs dolara još ostaje kao značajan pokazatelj, ali već odavno ne kao  kritični. Napadi na ruski novac imaju samo jedan cilj – da kod stanovništva izazovu paniku. Da bi kao i 1917., jedan – pobunjene gomile krenule da sve ruše uverene da zbacuju sve što je loše da bi odmah stiglo sve što je dobro. Dva – da nema više vlade ni podrške stanovništva predsedniku od 87%. Preciznije, da bi se svima ostalima učinilo da podrške nema, da je sve zaista loše i treba se hitno spasavati. Tri -da, kao na ukrajinskom Majdanu u februaru, sve bude polomljeno, da predsednika isteraju i… I šta?

Još jednom pažljivo pogledajte Ukrajinu. Želi li neko takav rezultat? Da? Ili ne? Naravno, u ruskoj ekonomiji ima dosta problema. Najrazličitijih. Od idejnih do sistemskih. A vlast to i ne krije. Nije to da vlada „loše upravlja”, to neki naši „demokratski progresivni susedi” pokušavaju da nas pobede i opet vrate u one iste 90-te, u stanje jeftine i bespravne svetske benzinske pumpe.  A možda baš i ne treba histerisati? Budući da sada oni nastoje da se izbore za opšte-nacionalnu socijalnu histeriju.

Zapad prema Rusiji očigledno koristi dvostruke standarde. Obećava kad treba da obeća, i ne ispunjava obećanje kada to, po njegovom mišljenju, može i da se ne čini.

Uopšte, ovo je rat, gospodo. Rat za naše pravo da sami odlučujemo kako da živimo, kako da se razvijamo, šta i kako da gradimo. Rat za naše pravo da u svetu zauzimamo vodeće pozicije koje zaslužujemo. A u ratu se često puca, pored ostalog i u nas.  Ponekad direktno topovima i tenkovima, a nekad, evo i ovako, ekonomski. Bez ustručavanja da se koriste ruke pojedinih spekulanata i različitih vrsta „pete kolone”.

Ali, Rusija 2014., to više uopšte nije Rusija 1992. Apsolutno su drugačiji uslovi. U svakom smislu. Od razmera nacionalne ekonomije do nivoa podrške predsedniku i vladi od strane građana Rusije. To je najbolja garancija kako u odnosu na rovarenja „pete kolone”, tako i na zaštitu od rizika „dvorskog prevrata”.

Tako da ćemo tu neprijatnost preživeti. Samo treba „misliti glavom” i ne podleći histeričnoj panici.

Aleksandar Zapoljskis, nezavisni ekspert.

(Fakti.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone