SRBIJA ZEMLJA ČUDA: Od lekovitih izvora do zlog drveća

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
jutro
Foto: pixabay /dnevne.rs
U našoj zemlji postoje čuda o kojima ljudi pričaju vekovima 

Čudotvorna voda u Đunisu
1. Bogorodica se ukazala trinaestogodišnjoj devojčici, pred kojom se tada otvorio izvor.
Majka Božija ga je blagoslovila

Predanje kaže da se 1898. godine trinaestogodišnjoj Milojki Jocić iz Đunisa ukazala Bogorodica i da se tada pred devojčicom otvorio izvor. Bogorodica ga je blagoslovila i prorekla da će lečiti bolesne.

Krčag vode

Majka Božja kazala je tada devojčici da prenese seljanima da na tom mestu podignu crkvu, a da bi označila tačno mesto gradnje, bacila je krčag vode na kamen, koji se, po legendi i svedočenju starijih sestara iz manastira, tokom vremena uvećava i sada se nalazi u maloj crkvi, prvobitno crkvi brvnari, podignutoj 1934. godine.

Manastir Đunis sa Crkvom Pokrova Presvete Bogorodice je ženski manastir SPC u Eparhiji niškoj. Nalazi se na području grada Kruševca, u istoimenom selu Đunisu, u dolini Južne Morave. Udaljen je 14 kilometara od Kruševca i osam kilometara od Ražnja na auto-putu E-75.

Čudesna isceljenja

Godine 1960, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC, Crkva Pokrova Presvete Bogorodice proglašena je za manastir. Godine 1977. postavljen je kamen temeljac za veliku crkvu, koju je osvetio patrijarh srpski Pavle. Svakog 14. oktobra, o Pokrovu Presvete Bogorodice, u manastiru se okuplja po nekoliko hiljada vernika kako bi prisustvovali celodnevnom bdenju i jutarnjoj liturgiji.

Đunis je postao mesto hodočašća brojnih vernika jer se pročulo da je izvor pored manastira lekovit, te da su se na tom mestu dešavala brojna čudesna isceljenja. Meštani okolnih sela prepričavaju da su mnogi nepokretni, pošto su se napili vode sa izvora pored crkve, prohodali, slepi progledali, a nemi progovorili.

Blago cara Dušana u Ostri
2. Sakrili su ga pod brdomu pećini Đurađ Branković i njegova žena Prokleta Jerina kad su bežali od Turaka. Niko još nije ušao u pećinu

Za utvrđenje Sokolica, u selu Ostra, dvadesetak kilometara od Čačka, vezana je legenda o skrivenom blagu i kruni cara Dušana. Tvrdi se da su blago sakrili despot Đurađ Branković i njegova žena Prokleta Jerina, kad su iz Smedereva bežali pred Turcima. Tu su sa svitom čak i živeli izvesno vreme, a pod brdom, u pećinama, despot je, prema legendi, sagradio čitav grad.

Zlatni pehari, kašike…

Kažu da je blago dolinom Morave pod Sokolicu dovezeno volovskim kolima sa šest zaprega. Drveni sanduci puni dukata, srebrnih i zlatnih pehara, kašika, kao i krune Nemanjića, sakriveni su u jednu od pećina.

 

Da priča o skrivenom blagu Nemanjića nije samo puka narodna bajka, nagoveštava i podatak da se blagom Sokolice intenzivno bavio i jedan od najvećih srpskih diplomata Čedomilj Mijatović. Ovaj ministar finansija u više mandata i osnivač Narodne banke Srbije, koji je srpskoj valuti dao ime dinar, u romanu „Rajko od Rasine“ pripoveda o srpskom junaku koji u Kruševcu oslobađa iz turskog ropstva Mađaricu Margitu, pa onda, lutajući sa njom po Srbiji, na planini Vujan nailazi na svetogorca Teodosija, čuvara krunskog blaga Nemanjića i Brankovića.

Nakon objavljivanja ove pripovesti 1892. godine, bilo je mnogo pokušaja da se na području između manastira Vujan i starog vizantijskog utvrđenja na Sokolici, „mitskoj planinini, punoj pećina, zmija i izvora“, uđe u trag skrivenoj riznici srpskih srednjovekovnih vladara.

vreme
Foto: DNEVNE.RS

Duh monaha Teodosija

Brojne ekspedicije decenijama su pokušavale da uđu u pećinu pod Sokolicom. Iz neobjašnjivih razloga do sada niko nije uspeo čak ni da priviri.
Legenda kaže da jamu vekovima čuva džinovski smuk, dugačak sedam metara, a šumu oko nje obilazi duh monaha Teodosija, koga prati čopor vukova, pitomih kao mačke. Ima meštana Ostre koji su se sretali sa ovim čoporom.

Pre trideset godina, nedaleko od sela Borač, izgubio se čobanin. Bezuspešno su ga tražili sve dok sam, živ i zdrav, nije izašao posle četiri dana iz jedne od pećina na Sokolici, udaljenoj nekoliko desetina kilometara. Nikad nije hteo da kaže šta je video i koga je sreo u lavirintu podzemnih tunela i pećina.

Na ulazu u jednu od pećina ispod Sokolice i danas se jasno vide u steni utisnuti sekira, krst i ljudska stopa. Krajem devedesetih godina u nju je ušao jedan meštanin. Oni koji su ga dobro znali pričaju da je posle toga sišao s pameti i da nikada više nije bio onaj isti. Ni sa kim nije razgovarao, povukao se u sebe i nikom nije otkrio šta je video unutra.

DžINOVSKI SMUK

Bilo je mnogo pokušaja da se na području između manastira Vujan i starog vizantijskog utvrđenja na Sokolici, „mitskoj planinini, punoj pećina, zmija i izvora“, uđe u trag skrivenoj riznici srpskih srednjovekovnih vladara. Legenda kaže da jamu vekovima čuva džinovski smuk, dugačak sedam metara, a šumu oko nje obilazi duh monaha Teodosija, koga prati čopor vukova, pitomih kao mačke.
Most ljubavi u Vrnjačkoj Banji
3. Već sto godina se na ogradu mosta kače katanci kao zalog neraskidive veze. Sve je počelo od vojnika i učiteljice

I oni koji nikada nisu kročili u Vrnjačku Banju poslednjih godina čuli su za Most ljubavi. Reč je o jednom od 32 mosta, koliko ih Banja ima na Vrnjačkoj i Lipovačkoj reci, a o čiju ogradu zaljubljeni kače katance kao zalog neraskidive veze. Od katanaca, kojih sada ima na desetine hiljada, ograda se ne vidi…

Pariz nas kopirao

Katanci se mogu doneti, ili kupiti u neposrednoj blizini Mosta ljubavi, na nekoj od tezgi. Tu se može pozajmiti i flomaster, kojim zaljubljeni na katancu ispisuju svoja imena, što je neizostavni deo rituala, koji uključuje i bacanje ključića u reku „da ga odnese u duboko more i da niko više vezu ne može da raskine“. Od tri ključa, koliko se obično dobija uz katanac, preostala dva treba da zadrži po jedna zaljubljena strana, kao dodatno osiguranje.

Love Lock, Locks, Symbol, Romantic, Oath, Love, Romance

Ovaj običaj postoji i u Parizu (od 2008. godine), gde hiljade zaljubljenih iz celog sveta posećuje svake godine Most umetnosti i, kako bi „zapečatili svoju ljubav“, na njega kače katance sa imenima, a ključ bacaju u Senu.

Zalog ljubavi

U tekstu „Zveket ljubavi na mostovima u Parizu“, objavljenom u američkom Njujork tajmsu, navodi se da su pariski mostovi poznati u celom svetu, ali da je Vrnjačka Banja preteča svih njih jer je prvi katanac na tamošnjem mostu stavljen još pre sto godina i značio je zalog ljubavi srpskog vojnika, koji je krenuo na front, svojoj izabranici.

Postoji priča iz Prvog svetskog rata o ljubavi mlade učiteljice iz Vrnjačke Banje i vojnika Relje, koji treba da ide na front. Kada je Srbija pala i vojska se preko Albanije povukla na jug, on se u Grčkoj oženio drugom i nikad se nije vratio u Vrnjačku Banju.

Najdanovi krugovi u Maloj Krsni
4. Kod Požarevca se nalazi mesto koje ima pozitivno zračenje, najjače u svetu, i snažno utiče na imunitet ljudi

U Maloj Krsni kod Požarevca nalazi se tačka u kojoj je, kažu radiestezisti, pozitivno zračenje najjače na svetu. Pre petnaest godina otkrio ju je Najdan S. Rakić, samostalni opštinski referent u penziji i istraživač-amater iz Bele Palanke. On je ispod jednog oraha kredom iscrtao krug prečnika pet metara, koji je delom zahvatao raskrsnicu bezimenih uličica, a delom zalazio u dvorište jedne meštanke. Prema pisanom dokumentu, koji je tada ostavio, upravo tu je „mesto gde se iz utrobe zemlje emituju maksimalna pozitivna elektromagnetna zračenja, najjača u Srbiji, na Balkanu, a možda i u svetu, a koja povoljno deluju na ljudski organizam“.

Otkriveni pre 23 godine

Svoj pronalazak, pod nazivom „eliksirni krug“, Najdan Rakić je 2001. godine zaštitio u ondašnjem saveznom zavodu za intelektualnu svojinu. Baveći se od 1975. godine posledicama negativne energije na ljudsko zdravlje i štetnim delovanjem podzemnih voda, Rakić je tom prilikom objasnio kakvo je to „pozitivno“ ili „bio“ zračenje i kako utiče na imunitet ljudi. Pre ovog, on je još 1991. godine izmerio i obeležio u selu Mokri kod Bele Palanke krug sa istovetnim svojstvima.

Od 1991. godine do danas kroz Malu Krsnu i ove krugove prošlo je dva miliona ljudi!
Najdan Rakić, koji je u međuvremenu preminuo, pošto je označio krug, ostavio je i uputstvo za lečenje – potrebno je u krugu provesti po dvadesetak minuta, dva dana uzastopno, a zatim to ponoviti posle 13 dana. Postupak se, u slučaju potrebe, ponavlja posle dve nedelje, a ne preporučuje se ženama u menstrualnom ciklusu i osobama sa ugrađenim pejsmejkerom.

Stajanje je besplatno

Prema svedočenjima onih koji su posetili ovo mesto u Maloj Krsni, čovek vrlo brzo pošto zakorači u krug na tabanima oseti toplotu, a ruke i noge počnu da trnu. Nema naučnih ispitivanja koja bi potvrdila lekovitost ovog mesta. Samo stajanje u krugu je besplatno.

MILIONI POSETILACA

Od 1991. godine do danas kroz Malu Krsnu i ove krugove prošlo je dva miliona ljudi. Prema svedočenjima čovek vrlo brzo pošto zakorači u krug na tabanima oseti toplotu, a ruke i noge počnu da trnu.
Vlaška magija u pećini Duboka
5. Uoči praznika Silaska Svetog duha na apostole duhovi ulaze u žene i vode ih u svet mrtvih. Iz njih tada progovaraju pokojnici

U Neresnici kod Kučeva žene uoči praznika Silaska Svetog duha na apostole, odnosno Duhova ili Trojica, počinju da se plaše. U neke od njih tada će se useliti vile i one će ih odvesti na jedinstveno putovanje – u svet mrtvih. Kroz njih će progovoriti pokojnici, a kad se vrate iz nesvesti, sporo i uz bolove, znaće šta će se desiti u budućnosti. To su rusalje.

Vrisak ledi krv

Očevici to ovako opisuju: „Kad duhovi uđu u žensku osobu, ona, uz vrisak koji ledi krv u žilama i bolni jauk koji cepa srce, kao proštac pada na zemlju. Tada je bez svesti i ne reaguje na bol – godine 1934. jedan beogradski akademik je rusalji zabijao igle pod nokte istražujući taj fenomen, ali ona nije reagovala… Kad je zaposedne duh, dakle, rusalja pada na zemlju, i tada se na nju bacaju svi prisutni da je uhvate za ruke i ne dozvole joj da se udara u grudi i da se ubije.

Po nekoliko muškaraca drži joj tada jednu ruku jer rusalja u tom stanju raspolaže natrpirodnom snagom. Oči su joj zatvorene, a pesnice grčevito stegnute. Govori naizgled nepovezano, a ponekad pljuje na one što je drže, a narod što stoji okolo zapomaže: ‚A luvato rusalji! A luvato!‘ Na vlaškom to znači: ‚Uzeli su je duhovi! Uzeli su je!‘

Plač i amnezija

Posle izvesnog vremena – neki kažu da iz takvog stanja može da je povrati samo tiha muzika – rusalja se vraća svesti i počinje da plače. Ne seća sa šta se dešavalo sa njom, ni šta je govorila. Ali oni koji su je držali zapamtili su svaku reč. Jer, sve što je rekla uskoro će se i ostvariti…“ Meštani i lokalne vlasti tvrde da „rusalja više nema“ i da je „taj običaj nestao“. Ali, ukoliko imate dobrog prijatelja koji je iz ovih krajeva, on će vam – u strogom poverenju – priznati da se i dalje okupljaju.
Duhovno nasleđe istočne Srbije prožeto je verovanjem u natprirodno i u moć magije.

Zlo drvo u Rekovcu
6. Ko dotakne ovu divlju jabuku, obavezno doživi neku nesreću. Zbog toga putari nisu smeli da je poseku

U srcu kraja zvanog Levač, u jugoistočnom delu Šumadije, nalazi se Rekovac. Od Kragujevca je udaljen 24, a od Beograda 157 kilometara.
S desne strane puta Belušić-Oparić u rekovačkoj opštini raste jedno patuljasto drvo, oko tri metra visoko i toliko i široko, neobično gustih grana. Lišće ovog drveta zeleno je čitave godine, iako nije četinar. Niko ne zna koliko ima godina, ali se pominje i u starim zapisima.

Preneta sa Kavkaza

Reč je o vrsti patuljaste divlje jabuke, koja je verovatno preneta sa Kavkaza i koja se smatra svetim drvetom. Neki Levčani ga nazivaju „čarobnim“, drugi „zlodrvo“, a treći „gumasto drvo“. Ali svi, bez izuzetka, prolaze kraj njega s poštovanjem i u strahu, strogo pazeći da ga ne dodirnu, ili slučajno ne odlome grančicu. Za ovo drvo vezuje se verovanje da otkidanjem grančica, cveta ili ploda namernik na sebe navlači nesreću i prokletstvo. U hladovini ovog drveta nema sna i odmora.

Levčani pričaju da ko god pomisli nešto loše drvetu ili hoće da mu naudi, može da se spase jedino ako se prekrsti pred njim, poljubi stablo i zamoli ga za oprost.
Legenda koja živi među žiteljima rekovačkog kraja kazuje da je nekada čuveni hajduk Stevan Jakovljević iz Belušića jednom prilikom ispod „gumastog drveta“ legao da se odmori. Kada se probudio, jedva je podigao očne kapke, ali je ostao razrok.
Pod ovim drvetom zastao je da predahne i knez Miloš Obrenović, jašući u manastir Kalenić. Kad je nastavio put, na pravom i ravnom drumu posle nekoliko koraka njegov konj se sapleo i slomio prednju desnu nogu!

Pao čovek koji je hteo da ga sruši

Sedamdesetih godina prošlog veka, radnici „Kragujevacputa“ asfaltirali su ovaj deo puta, a projektom je bilo predviđeno da se ovo drvo poseče i krivina ispravi. Od desetak radnika samo jedan je pristao da se maši sekire, ali čim je sečivom udario u stablo, osetio je bol u leđima i ruci i stropoštao se. Na bolničkom lečenju je proveo naredna tri meseca.
Vampirov grob u Kisiljevu

7. U Bečkom arhivu postoji
dokument o srpskoj krvopiji Petru Blagojeviću, koji je progonio ljude u 18. veku

Petar Blagojević živeo je u selu Kisiljevu, danas u opštini Veliko Gradište, i tu je umro 1725. godine. Deset nedelja posle njegove smrti, ljudi u selu počeli su masovno da umiru – u samo osam dana umrlo ih je devetoro. Sve žrtve su pre smrti tvrdile da ih je posetio Petar. Njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja, rekavši da joj je u snu došao mrtav muž i tražio svoje opanke.

Samo nos otpao

Braničevom je tada vladala Austrija, pa su seljaci u panici od austrijskog kapetana Formbalda zatražili dozvolu da otvore Petrov kovčeg. U Formbaldovom izveštaju, koji se čuva u Arhivu u Beču, stoji i ovo:

„Pošto ni lepim rečima ni pretnjama nisam mogao da odvratim ove ljude od odluke koju su doneli, otišao sam zajedno sa gradištanskim sveštenikom u selo Kisiljevo i izvršio uviđaj sveže iskopanog tela Petra Blagojevića, našavši krajnje istinitim da, pre svega, nije ni najmanje bio prisutan miris karakterističan za mrtve, a da je telo, izuzev nosa koji je delimično otpao, bilo u potpunosti očuvano. Kosa i brada, pa čak i novi nokti (stari su otpali) nastavili su da rastu; stara koža beličaste boje bila je zguljena, a ispod nje se stvarala nova. Lice, šake, stopala i čitavo telo bili su u ništa lošijem stanju nego za života. Nemalo iznenađen primetio sam svežu krv u njegovim ustima, koja je, po opštem uverenju, pripadala nekoj od njegovih žrtava.

Ukratko, bili su prisutni svi gorepomenuti pokazatelji koje takvi ljudi imaju. Kada smo sveštenik i ja završili uviđaj, raspoloženje prisutnih preraslo je iz uznemirenosti u bes, pa su podanici velikom brzinom naoštrili kolac u nameri da njime probodu telo pokojnika. Zatim su ga prislonili na njegove grudi i proboli, nakon čega je ne samo iz srca nego i iz ušiju i usta potekla sveža krv, a pojavili su se i neki drugi znaci (koje bih, uz dužno poštovanje, prećutao). Konačno, u skladu sa njihovim običajima, spalili su više puta pominjano telo“.

Tamo se niko ne sahranjuje

Nedugo zatim, bečke novine Wienerisches Diarium objavile su članak „Vampir von Kisiljevo“ i od tada se srpska reč „vampir“ koristi u svetu.
Mesto gde je pre dvesta godina bio sahranjen vampir i danas se jasno raspoznaje. Do današnjeg dana na tom grobnom mestu niko više nije hteo da bude sahranen. Nalazi se na kraju groblja, bez vidljivih obeležja! Jedino što je uočljivo da u redu starih kamenih spomenika jedan nedostaje. Osim toga, trava je na njemu, upadljivo bleđa i ređa. Nikada niko nije video pticu da je na ovaj grob sletela!

(Kurir)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone