Ovo je životna priča mati Jovane, Nemice koja je postala Srpkinja: Stidim se i lijem gorke pokajničke suze (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
crkva
Foto: Dnevne.rs/pixabay
„Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost.

Niko me nije ni popreko pogledao niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo!“

Ovako svoju uzbudljivu i čudesnu životnu priču započinje Sibila Ler (62), potomak generala Aleksandra Lera.

Rođena je u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, a sada je smerna monahinja Jovana u manastiru Soko kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj.

„Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička,a Srbija moja duhovna otadžbina“, kaže mati Jovana.

 

„Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim Duša pretežnija od tela, tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija.“

Podeljena osećanja o poreklu dugo su je, kaže, pritiskala i saplitala. Sve dok u besedi patrijarha Pavla u Manastiru Svetog Nikole na Sokolu nije čula, za njenu dušu lekovite, reči: Čovek ne može da bira vreme i mesto u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi. Ali od njega zavisi kako će u životu postupati: da li kao čovek ili kao nečovek. Ma gde bio i ma gde živeo.

Foto: Youtube printscreen / light2tubeFoto: Youtube printscreen / light2tube

„Tada sam razumela da čovek kroz život i vreme putuje putevima Božjeg promisla. Rodi se u jednom mestu a celoga života traga za nekim svojim predodređenim mestom. Ne smiri se dok ga ne pronađe, ili dok ono ne prizove njega“, priča mati Jovana.

„Rođena sam ustaroj i uglednoj nemačkoj aristokratskoj porodici Ler, koja pripada protestantskoj evangelističkoj crkvi. Moj nadležni sveštenik i prvi veroučitelj bio je učenik i poštovalac čuvenog pastora Fridriha Grisendorfa iz Evenburga kod Osnabrika, koji je, neposredno posle rata, u maju 1945. godine, izgovorio čuvenu besedu o Srbima. Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu: Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi.

Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo 5.000 živih srpskih kostura. Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika. To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom…“

 

 

Tek tada je, kaže mati Jovana, svima postalo jasno zašto je veliki Gete učio srpski jezik, zašto je s tolikom ljubavlju i poštovanjem primao i podržavao Vuka Karadžića, i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtničkoj postelji bila: „Srbija“.

„Naš pastor nam je govorio o srpskim junačkim epskim pesmama kao najvećem kulturnom blagu Evrope i sveta. Više ih je prepričavao i skretao pažnju na to da su one neprevodive i da se jedino mogu razumeti na srpskom jeziku. Savetovao nam je da učimo srpski jezik, kako bismo se uverili u tu svojevrsnu čaroliju umetnosti pred čijom lepotom se do zemlje poklonio vajmarski genije.“

 

Foto: Wikipedia, freska Stefana NemanjeFoto: Wikipedia, freska Stefana Nemanje

Mati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna „taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi“. U manastiru Himelstirukod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju.

„To je bio neopisiv i nezaboravan događaj. To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našla sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru. Drugi: kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana. I treće:kad sam dobila srpsko državljanstvo.

 

 

 

Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde“, seća se monahinja.

Mnogi je, kaže, pitaju šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju.

„Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja. Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala zasvoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i torženstveno kao prava Srpkinja. Njena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju.“

U Srbiji se, priča mohaninja, spominje da je Stefan Nemanja u Nišu dočekao Fridriha Barbarosu na trećem krstaškom pohodu, i da je nemački vojskovođa za trpezom jeo prstima, a Nemanja zlatnim escajgom.

 

„I to je činjenica. Međutim, malo je poznato ono važnije, da je Barbarosa oboleo na tom putu od teške bolesti i da ga je Sveti Sava, tada princ Rastko, iscelio od bolesti svojom usrdnom molitvom. Veliki srpski vojskovođa Pavle Jurišić Šturm bio je nemačkog porekla, a slavni srpski komandant Živojin Mišić bio je oženjen Nemicom Lujzom. Nikada, razume se, ne zaboravljam onu drugu, tamnu stranu medalje, velike zločine i krvoprolića koje su nemački okupatorski vojnici u više navrata činili po Srbiji. Stidim se i lijem gorke pokajničke suze i prinosim Gospodu molitve za moje sunarodnike zbog njihovih teških zločina i nedela“, iskrena je mati Jovana.

Gospod ju je, nastavlja mati Jovana, doveo ovde u ovu mučeničku i svetu zemlju, po kojoj je vojska njenih predaka rušila gradove i sela, pljačkala i ubijala, počinila nezapamćene zločine nad srpskom nejači, sejala strah i smrt, žarila i palila…

„Od tog plamena ostao je sada samo jedan slab plamičak – ja, smerna monahinja Jovana, koja gorim kao kandilo pred ikonom Srbije i prinosim suzne molitve u znak pokajanja za sva sagrešenja nemačkog naroda, koji mi je podario fizičko trošno ljudsko telo, a za napredak, sreću i blagoslov mog divnog srpskog naroda u kome sam se duhovno rodila, koji mi je podario večna i neprolazna nebeska blaga.

 

Svakodnevno blagodarim Gospodu na tom velikom daru, i srpskim svetiteljima i prosvetiteljima – Svetom Savi i Svetom vladici Nikolaju, čijime svetli primeri i dela vode i rukovode u mome duhovnom životu u pravoslavlju. Već tridesetak godina živim u Srbiji, u svojoj duhovnoj otadžbini u srpskom manastiru Soko, posvećenom Svetom Nikoli. Služim Gospodu i prislužujem, u okviru svojih fizičkih i duhovnih moći, svom duhovnom ocu vladici Lavrentiju. Srela sam veliki broj sveštenika i duhovnih pastira širom sveta. Želim da posvedočim da je vladika po svojoj dobroti i plemenitosti svoje hrišćanske duše neuporediv. Uverena sam da je on najugledniji i najomiljeniji vladika u celom hrišćanskom svetu“.

Jovana, kako kaže, želi da podseti njene drage Srbe na jednu osobinu nemačkog naroda kada su u pitanju odnosi prema Srbima i ostalim narodima, koju je tačno uočio Sveti vladika Nikolaj, koji je dobro poznavao duh germanskog plemena.

Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani… Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše. Svaka ptica ima svoga kopca“, zaključuje mati Jovana.

(Dnevne.rs /Kurir /Izvor: Novosti)

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*