LEGENDA koja se prepričava čak i danas: Ono što se iz ljutnje učini vodi samo u PROPAST (POUČNA PRIČA)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
mudrost
Foto: Dnevne.rs /pixabay
Ovo je legenda koja se prepričava čak i danas oko vatre kazahstanskih pastira.

Jednoga ranog jutra, Džingis Kan i neki njegovi pratioci uzjahali su svoje konje za odlazak u lov. Sa njim je bila njegova omiljena ptica Soko. Iako su Džingis Kan i njegovi ljudi uvek bili uspešni u lovu, toga dana nisu našli plen. Čak ni Soko, koji je mogao videti dalje na terenu od svog gospodara, nije mogao pronaći životinju za ulov. Do večeri veliki Džingis Kan je bio toliko razočaran da je poslao svoje drugove natrag u tabor, ne želeći pokazati svoje frustracije pred njima. Kada su njegovi ljudi otišli, Džingis Kan odluči nastaviti potragu u šumi. Bio je vrlo žedan i za vreme dugog, besplodnog lova popio je samo malo vode koju je nosio u sa sobom. Nadao se da će pronaći rieku.

Napokon je došao do velike stene iz koje je kapala voda. Savladan svojom žeđi, uzeo je srebreni bokal kojeg je uvek nosio sa sobom i stavio ga pod tok.

Kada se bokal nešto više od pola napunio primakao ga je svojim usnama ali, pre nego što je mogao popiti, Soko, koji mu je kružio nad glavom, iznenada se strmoglavio, udario bokal i prolio vodu.

Džingis Kan je bio uznemiren. Viknuo je naredbu sokolu i zatim se okrenuo da napuni bokal ponovno sa vodom. Ali, kada je podigao bokal, u isti tren, Soko ga je opet napao. Svaki put kada je pokušao piti, njegov Soko se sručio s neba i oborio njegov bokal na zemlju.

vojskovodja

Džingis Kana je preplavila ljutnja. Prokleo je Sokola, i rekao, iako je to bio njegov ljubimac, da će ga ubiti ako ga ponovno napadne. Osim ljutnje koju je osetio zbog Sokolovog napada, u pozadini uma velikog zapovednika je bila zabrinutost da će ga njegovi ljudi videti u nemogućnosti da kontroliše svoju pticu i smatraće ga slabim.

Zatim je Džingis Kan stavio srebrni bokal pod vodu koja je kapala i izvukao svoj mač.

Čim je Soko nasrnuo, Džingis Kan se protegao i zarinuo nož u sokolovo srce. Uginuo je na licu mesta. Kada je Džingis Kan skrenuo svoju pažnju nazad na stenu – jer je opet prolio njegovu vodu – video je da voda više ne kapa.

Ljutit, car je uzeo svoju čašu i popeo se na stenu, tražeći izvor iz kojeg je voda došla. Kako je bio iznenađen kada je video da je izvor pun otrovnih zmija. Da je Džingis Kan popio zagađenu vodu, umro bi odmah. Soko je dokazao svoju privrženost i sačuvao mu život.

Shvativši to, Džingis Kan je počeo plakati. Vratio se na stenu i pronašao mrtvog sokola. Podigavši ga na svoje grudi, poljubio ga je i odneo ga natrag u tabor. Kasnije je naredio zlataru da izlije zlatni kip sokola s raširenim krilima. Na jednom od krila Džingis Kan je uklesao sledeći redak: “Ono što se učini iz ljutnje vodi samo u propast.” Na drugom, “Dobronamernik je uvek dobronamernik – čak i kada ne vidimo da su njegova dela u našem interesu.” Ne znam koliko je to iskustvo promenilo Džingis Kanovu politiku, ali znam da je pred kraj života postao mudriji.

(Dnevne.rs /Sacinandana Swami /balkanspress.com)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone