Dajana Džonston „prognozira“ dalji razvoj događaja na svetskoj mapi, ali i u našem regionu

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
analiticar
Foto: Dijaspora.wordpress.com
Zaista ne vidim nikakvu korist za Srbiju od predaje svog suvereniteta evropskim silama, koje su vodile rat protiv nje, ukrale joj deo teritorije, nastavljaju da opravdavaju NATO rat i ne pokazuju znake da će Srbiju ikada tretirati kao sebi jednaku.

Budućnost Evrope i sveta, posle otvaranja ukrajinske krize i terorističkih napada u Parizu, daleko je od svetle. Pred EU i Balkanom su teška vremena. Amerika je primorala Brisel da prihvati politiku protiv Moskve, koja je štetna za sve i užasno opasna. Lideri u Srbiji trebalo bi da se pridruže drugim Slovenima, posebno vođama u Češkoj i Slovačkoj, koji pokušavaju da promovišu mir i razumevanje između Zapadne Evrope i Rusije, za razliku od vlasti u Ukrajini, Poljskoj i Baltiku, koje teraju Evropu da Moskvu tretira kao neprijatelja.

Ovako Dajana Džonston, profesor francuske književnosti, antiglobalista i kritičar američke i evropske politike, „prognozira“ dalji razvoj događaja na svetskoj mapi, ali i u našem regionu. Napisala je niz knjiga na „vruće“ svetske teme. U delu „Suludi krstaši“, koje je prevedeno i kod nas, razotkriva medijske obmane zapadne štampe oko razbijanja Jugoslavije. Uskoro u Francuskoj izlazi njena nova knjiga „Kraljica haosa: promašene avanture Hilari Klinton“, o spoljnoj politici bivše američke državne sekretarke. Dajana Džonston je iz miljea američke srednje klase, a kćerka je savetnika u Pentagonu. Već godinama živi u Parizu.

Gde je, po vašem mišljenju, pozicija Srbije u novoj raspodeli geopolitičke moći? Treba li da ostanemo na EU putu ili da se okrenemo Rusiji i Kini?

– Zaista ne vidim nikakvu korist za Srbiju od predaje svog suvereniteta evropskim silama, koje su vodile rat protiv nje, ukrale joj deo teritorije, nastavljaju da opravdavaju NATO rat i ne pokazuju znake da će Srbiju ikada tretirati kao sebi jednaku. Ali, lideri u Srbiji možda smatraju da, geografski, i nemaju nikakav drugi izbor. To je jedini razlog koji vidim za to da se ne okrenete razvijanju odnosa sa ostatkom sveta, uključujući Rusiju i Kinu.

U želji da postigne svoj glavni strateški cilj, članstvo u EU, Srbija se suočava sa nizom zahteva oko Kosova, koji, kako se čini, postaju sve veći kako napredujemo u integracijama. Da li je odustajanje od Kosova „ulaznica“ za EU?

– Verovatno ne. Sledeći zahtev može biti da podržite Kijev protiv Moskve, da bojkotujete Rusiju, da se pridružite NATO… Ništa ne garantuje da uslovljavanja neće biti beskonačna, pogotovo što u ovom trenutku nema želje za daljim proširenjem EU.

Može li se uopšte održati politika „i EU i Kosovo“, s obzirom na otvorene poruke iz Brisela da je za članstvo potrebno priznati nezavisnost Prištine?

– Težnja da se istvremeno odbrani ili povrati Kosovo i uđe u EU nikada nije bila realna ni održiva.

Hoće li EU postojati dok Srbija bude spremna za članstvo?

– Prvo, kada će spremnost Srbije biti prepoznata? Kad god da se to desi, EU će se promeniti, iako će bez sumnje i dalje postojati u nekom obliku.

Kako objašnjavate paradoks da je Kosovo jedan od najvećih regrutnih centara Islamske države, a u isto vreme Priština i dalje dobija ogromnu podršku zapadnih sila, uključujući Francusku, za nezavisnost i secesiju od Srbije?

– Jednostavno: albansko Kosovo pripada SAD i EU, to je njihova „beba“. Njihova priča je da su spasli siromašno i zlostavljano Kosova iz „genocidne“ Srbije, i oni tu priču neće promeniti, iako sumnje u takvu verziju događaja tiho rastu.

Da li je na delu sudar civilizacija, hrišćanstva i islama, ili je reč o nečem drugom?

– U Francuskoj, konflikt se tumači kao sukob islama i sekularizma, ne hrišćanstva. Jedini napadi na hrišćanske crkve u Francuskoj dolaze od pokreta FEMEN, antiputinovski naklonjenih Ukrajinki, koje na svoje grudi stavljaju pojednostavljene slogane na engleskom i izazivaju nevolje. U osnovi, ono što se dešava ovde je metastaza izraelsko-arapskog sukoba.

Očekujete li da u strahu od novih terorističkih napada u Zapadnoj Evropi jačaju ksenofobija i desničarske partije?

– Činjenica da dobrovoljci odlaze u Siriju da se bore za Islamsku državu već jača strah od terorističkih napada u Zapadnoj Evropi. Moguće je da su ovi napadi imali za cilj da inspirišu braću muslimane da se pridruže džihadu u Iraku i Siriji, pre nego da počine slične napade na Zapadu. Ubistva 7. januara najverovatnije će povećati nepoverenje u muslimane, iako većina vlada pokušava da se bore protiv takvih osećanja.

Desničarske stranke razlikuju se od zemlje do zemlje. U Francuskoj, Nacionalni front je paradoksalno jedina velika stranka koja se protivi francuskom učešću u ratovima na Bliskom istoku, koje podržavaju vladajuće stranke centra.

Jeste li među onima koji smatraju da ogromnu krivicu za poslednje događaje snosi i politika Zapada, politika dvostrukih aršina i stalnih intervencija?

– Sami teroristi tvrde da su motivisani posebno američkim vojnim intervencijama u muslimanskim zemljama.

Kako gledate na komentare da Zapad nema jednak tretman prema svim žrtvama, pa je tako, na primer, RTS bio legitimna meta, a „Šarli ebdo“ teroristički napad? Masovna ubistva u Nigeriji, stradanje dece u Siriji bile su glavne vesti u zapadnim medijima samo nekoliko sati…

– Prirodno je da je ogromna većina zabrinuta pre svega za svoje okruženje, za ono što se dešava njihovim sunarodnicima. Ideologija „globalizacije“, koja treba da opravda politiku SAD da imaju pravo i odgovornost da zaštite ljude u drugim zemljama vojnim intervencijama – podrazumeva i da Zapad treba da bude moralno uključen u sve što se događa u celom svetu. Obični ljudi nemaju takva osećanja. Dakle, možda bi najiskrenija demokratska politika bila – ostavimo druge zemlje na miru sa njihovim tragedijama. Razlike između reakcija na „mala ubistva“ na Zapadu i velika stradanja na drugom mestu nije baš licemerje, ali jeste odraz suprotnosti između „globalnog sela“ komunikacionih tehnologija i intervencija velikih sila, na jednoj strani, i granica pažnje i empatije običnih ljudi, na drugoj.

Vaša knjiga „Suludi krstaši – Jugoslavija, NATO i obmane Zapada“ dekonstruiše mitove Zapada oko ratova na Balkanu. Kako gledate na debatu u Srbiji oko ulaska u NATO? Treba li da ostanemo vojno neutralni ili da se priključimo nekom savezu?

– Za Srbiju bi cena ulaska u NATO bila ravna nacionalnom samouništenju. To znači pretvaranje oružanih snaga zemlje od instrumenta za odbranu u rezervne delova u „kutiji za alat“ koji SAD koriste za agresiju u ostatku sveta. I Srbi bi morali da plate ovu transformaciju kupovinom odgovarajućeg naoružanja SAD! Ne samo da se protivim ulasku Srbije u NATO, nego čvrsto verujem da sve zemlje članice treba što pre da napuste NATO, a on da bude potpuno rasformiran. NATO je sada samo instrument za američko osvajanje sveta, i priključenjem tom savezu pokazuje se spremnost da se odnosite prema drugim zemljama kao što su se prema Srbiji odnosili 1999.

Smatrate da zapadne vlade nose veliku odgovornost za ratove u bivšoj Jugoslaviji jer su ohrabrivale secesiju nekadašnjih republika SFRJ…

– Kakve god razloge da navode za svoju politiku na Balkanu, Zapad je u stvarnosti uništio zemlju srednje veličine, poznatu po svojoj nesvrstanosti i originalnom eksperimentu u socijalizmu, što se nije uklapalo u ideju Amerike o novom svetskom poretku. Jugoslavija je podeljena na male zemlje koje su sve u obavezi da slušaju naređenja iz Vašingtona i Brisela. Sada nema podrške Zapada za „samoopredeljenje“ na Krimu ili u istočnoj Ukrajini, što pokazuje da zabrinutost za takve „principe“ u potpunosti zavisi od geopolitičkih interesa.

Da li će se zapadna ekonomija ili takozvana demokratija urušiti sama od sebe? Ili možda opasnost zaista dolazi iz arapskih zemalja?

– U SAD „demokratija“ je već smrtno korumpirana novcem – izborne kampanje finansiraju veoma bogati donatori. U Evropi demokratiju podriva Brisel, koji donosi glavne ekonomske odluke. Pretnje iz arapskih zemalja su u suštini očajni defanzivni potezi tog regiona koji su izludele decenije vojnih intervencija Zapada. Prva stvar koju evropske zemlje treba da urade u samoodbrani jeste da se oslobode SAD i NATO i definišu politiku koja će braniti njihove sopstvene interese.

Mislite li da je dekompozicija Balkana završena ili može doći do novih promena granica u budućnosti?

– Zapadne sile prezauzete su u drugim regionima da bi se bavile daljom promenom granica na Balkanu. A Evropljani sigurno nisu voljni da podrže projekat „velike Albanije“.

Srbija i Hrvatska su u očekivanju presude Međunarodnog suda pravde u Hagu oko međusobnih optužbi za genocid. Kakav ishod očekujete i kako će se on odraziti na buduće odnose na Balkanu?

– Teško je predvideti presudu MSP. Po meni su sve optužbe o „genocidu“ u suprotnosti sa težnjama ka miru i pomirenju. Nadam se da će se MSP u svojoj presudi uzdržati od bilo kakve podrške ovakvim optužbama. Svako društvo, svaka zemlja treba da sudi sopstvenim ljudima. Presude koje dolaze sa strane ničemu ne doprinose.

(Novosti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone